ЛитерарноСтваралаштво

Милица Радуловић – НА ТАБЛИ ЈЕ ПИСАЛО: „САМО ДА РАТА НЕ БУДЕ“

НА ТАБЛИ ЈЕ ПИСАЛО: „САМО ДА РАТА НЕ БУДЕ“

„Само да рата не буде, лудила међу људима“, ори се из грла 400 малих Пљевљака.
Мајка, загледана „тамо негдје“ рефлексним покретом брише сузу која је заискрила у углу ока, а отац моли да се стиша, гледа „Причу са Кошара“.
Рат! Та груба „мушка“ игра која собом сије страву и ужас свуда у свијету, носи невине жртве, убијене, избјегле, та „игра“ чији се резултати знају и исписују за „преговарачким столом“. Шта ми уопште, као „деца новог века – недостојна историје наше“ можемо знати о рату?!
Слушала сам приче баке којој је читава породица избјегла, и дједа са првих линија фронта. Својим догодовштинама увијеним у целофан хумора увесељавао је нас, дјецу, а у ствари био је дубоко тужан и усамљен човјек.
Слушајући његове приче, те деведесете године прошлог вијека, ратне деведесете, доживљавала сам као неко друго вријеме, као приче из давнина које су се догађале некада, у далекој земљи, иза седам мора и гора. Веровала сам да је то морало бити неко сурово време са другачијим људима од данашњих.
Свјесна сам да су млади тог времена, као ми сада, слушали неку своју музику, гледали неке своје филмове, смијали се, глупирали се, безбрижни у породичном окриљу планирали своју будућност.
А, онда их је игра судбине одвела на стазу покривену прашином, умрљану крвљу безимених дјечака, да трче трку за живот у којој су се спотицали, падали, дизали се и настављали, а неки су били прерано заустављени, заувијек остајући без будућности.
Када дође рат, није важно ко сте – жена, мушкарац, дијете. Али, никоме никада није донио срећу, чак ни побједнику, јер оставља пустош у главама, у срцу, у души, на овај или онај начин.
Док ћутке гледам у телевизијски екран, болно ме притиска мисао да не постоји некад и сад. Не разумијем рат. Не разумијем…
Кад год ми је тешко, одем у собу и слушам Ђорђа Балашевића… Улазим у собу, стављам слушалице, ускоро ћу се наћи у једном другачијем свијету, свијету Панонског Морнара који желим да одбраним.
И баш зато: „Нека мора све потопе,
Нек се глечери развале, вечни снегови отопе.
Па шта, кише нека не престају
Нека громови полуде
Само рата да не буде!“

За Табла Фест 22
Милица Радуловић, VIIIa, ОШ „Илија Кишић“ Зеленика, Херцег Нови, Црна Гора
Ментор: Тамара Комар

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com