Попећу се на врх планине
Много волим да маштам. Када ми је досадно и не знам шта да радим, довољно је да затворим очи и моја машта ме носи где год пожелим.
Тако сам једног тмурног, кишног дана седела и посматрала како се кишне капи сливају низ прозор. Било ми је досадно и затворила сам очи. Одједном сам се нашла у шареном, сунчаном свету, где је све лепо, мирисно и насмејано. Ту и дрвеће може да хода, птице да говоре, а трава да пева. Маштам да имам крила и да летим као птица, а сви ме гледају и диве ми се. Летим на други крај планете и пењем се на највишљи врх планине. Одатле видим све, цео тај шарени свет. Видим то дрвеће које хода, птице које говоре, а облаци праве разне предивне облике.
Мени је било лепо јер је моја машта најјача на свету. Сваки пут када ми буде досадно попећу се на врх планине и бићу међу облаке и гледаћу цео свет, помоћу своје маште.
За Табла Фест 19
Милица Златановић, III /2, ОШ „3. октобар“ Бор, Србија
Ментор: проф.разр.наст. Дејана Борановић Маринковић
