Нећу да кријем своје емоције
Саставни дио нашег живота је оно што борави у нама, а испољава се кроз смијех, радост, сузе, страх, јесу наше емоције. Природна реакција без које би били као мртви.
Врло често знам да заплачем. Најчешће су то неки сећни тренуци. Као на примјер када су доктори рекли мами да је крај са терапијама, када ми је брат проговорио и када ми је тетка саопштила да ће послије дуге борбе добити дијете. Схватио сам да је то Божији благослов, а сузе радоснице су красиле моје лице. Али нису увијек те сузе радоснице. Дошла је та несретна болест коју је свијет назвао Короном. Након једне литургије сазнао сам да мој ослонац, највећа подршка, молитвеник, једном ријечју моје све, мој ЂЕДО води тешку битку. Обузела ме нека чудна трема, цијели организам се потресао. А онда сам у другом тренутку рекао, више за себе, то се неће десити, добиће он и ову битку!
Данима су стизале разне информације и дезинформације. Једне октобарске вечери, у Лучинданске дане, сједјели смо за столом и стигла је порука да се помолимо јер ништа није добро. Погледао сам у своју скамењену мајку, коју је ОН подигао и одхранио, нијемо је гледала у телефон, а сузе су се сливале у тањир. Проговорила је, онако кроз зубе, не разумљиво, Оде и он… Знао сам шта је у питању. Ушао сам у своју собу, клекнуо и молио Бога да он који је Васкрсао Црну Гору побиједи и то зло! Са друге стране, схватио сам да је он урадио све зашта је живио и за шта га је Бог послао на земљу.
Био сам немоћан, молио сам се до јутра, плака, шетао по соби. Као да је стријела пробола мој грудни кош. Тог тренутка Бог је себи узео још једног Светитеља. Из мене је изашао врисак, толико јак да су се све комшије окупиле. Ридао сам. Мајка је говорила, Није умро, још нико није јавио. Затворио сам очи и видио га насмијаног како ми маше, баш као и посљедњи пут кад смо се срели… Знао сам да је сретан јер иде у загрљај Оца Небеског, али ми смо тужни, плачи Црна Горо, имаш и за ким.
Када сам пришао његовом одру, пољубио сам га, ухватио га за руку и рекао, Поздрави ми све моје Ђедове. Нисам могао да се одвојим од њега. Народ ме је вукао и говорио да не смијем да плачем толико, али моје емоције су из мене излазиле као ватра. Често одлазим на његов гроб, разговарамо нас двојивца и као да ми увијек каже ријешење мог проблема, а ја отплачем за Светитељем којег је подарила Васкрсла Црна Гора.
Сузе и даље теку, емоције су саставни дио мене, а за мојим једини Митрополитом сузе ће тећи док сам жив и то нећу никада крити!
За Табла Фест 23
Милош Богдановић, 8-Б, ОШ “Илија Кишић” Зеленика, Херцег Нови, Црна Гора
Ментор: Јелена Лучић
Друго место на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 23“ по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови старији узраст
