У свету који је често бучан, немиран, растрзан, Десет Божијих заповести стоје као тихи, али постојани путокази. Оне нису само древни закони уклесани у хладни камен Синајске горе, већ жива реч која и данас говори човеку – како да живи, како да воли, прашта и разуме. У њима се сусрећу Божанска мудрост и људска потреба за смислом, редом, правдом и човекољубљем.
Бог је преко пророка Мојсија даровао заповести човеку као благи штит од свих невоља и животних недаћа. Прве заповести говоре о односу човека према Богу – о вери која греје, о поштовању које уздиже и о поверењу које умирује душу. Оне нас подсећају да човек није само пролазно биће од праха и бриге, већ духовно створење које тежи светлости, истини и вечности. Човек је схватио да свако зло око себе и у себи може победити само молитвом, кроткошћу, смиреношћу. Бог ће услишти сваку молитву оних који живе по његовој вољи. У првим заповестима препознајем позив на веру која смирује немирно срце и даје ослонац у тренуцима сумње и страхa. Те заповести су корен из којег расте смисао; невидљив, али снажан, дубоко усађен у тло вере. Оне нас уче да без Бога човек постаје лист на ветру, а са вером – дрво које одолева снажним олујама.
Друга група заповести говори о односу међу људима, која се заснива на бризи за сваког човека. „Поштуј оца свога и мајку своју“ подсећа нас да нисмо сами, да постојимо захваљујући другима и да је захвалност темељ сваког здравог друштва. Поштовање родитеља је светла стаза која води од детињства ка зрелости, обасјана сећањима на бригу, жртву и безусловну љубав. Заповести које забрањују убиство, крађу и лажно сведочење позив су на одговорност, поштење и поштовање туђе слободе и достојанства. Оне указују да је свако људско биће драгоцено, да туђа бол није невидљива а свака изговорена реч и учињено дело носе тежину одговорности.У времену брзих, површних, хладних односа, ово нису правила без душе, већ заповести које држе овај свет да не падне. Оне нису само верски закони него унутрашњи глас савести који нас опомиње онда када сви гласови у нама утихну. Оне не вичу, не присиљавају, већ стрпљиво чекају да их човек чује у себи. Уче нас да права снага није у насиљу и моћи над другима, већ у савладавању сопствених слабости.
За мене, заповести нису забране, већ крила. Она ме не спутавају, већ уче како да не повредим ни себе ни друге док летим кроз живот. Оне су молитва уткана у свакодневне одлуке, невидљива линија која раздваја светлост од таме, истину од обмане. Ова вредности нису сенка прошлости, већ светлост која нас води кроз садашњост и будућност у којој човек треба остати веран себи, другоме и Богу. Оне нису само морални темељ, већ тиха вертикала која држи човека усправним. У њима се чувају правда, поштење, љубав и одговорност – начела без којих ниједно друштво не може опстати, јер човек је највећи онда када је праведан, искрен и спреман да воли ближњега свога. У данашњем свету моралне вредности се често заборављају или се сматрају застарелим. Десет Божијих заповести су хладна вода савести. Оне нас буде, опомињу и враћају човеку изгубљено лице. Уче нас да снага није песница, већ рука пружена другоме; да слобода није радити све што се пожели, већ свесно бирање добра. У доба када влада себичност, равнодушност и зависност оне су одличан подсник да човек може и мора бити бољи!
За конкурс ”Дани веронауке”
Мина Пешић, 8/3, ОШ ,,Десанка Максимовић” Пожаревац, Србија
Ментор: Дивна Илић
ПРВО МЕСТО у категорији литерарни радови, виши разреди
