Неспоразум
Јутро је почело дивно. Прољеће је и природа буја, животиње скакућу, а Бакир се спрема за школу.
Некако је тај час почео лијепо, ипак чудно за нас, али то је морало лоше проћи. Наставница је поставила питање ученику, но он није знао одговор. Бакир је то све гледао неким пријеким погледом, као да му је неко нешто урадио. Знао је о чему се ради. Наставница је питала ученика нешто што уопште није знао, а Бакир је трепћући очима, дрхтавим гласом промуцао: “Али…, наставнице, то нисмо радили!“ Наставница је поглед који леди крв у жилама упутила према Бакиру. Плава шишка која покрива чело се од љутње помакнула, па се израз лица у потпуности видио. Бакир, сав престрашен се смрзнуо, а израз његовог лица је говорио више од 1000 ријечи. “Молим?! Ти ћеш мене учити моме послу. Ти?!“, глас наставнице је захорио учионицом. “Али, стварно нисмо“, рече Бакир снуждено. “Ма је ли, младићу?! Адна, дај ми своју свеску“, зачуо се љутити глас. Наставница је безуспјешно тражила лекцију, али Адна тај дан није била у школи, тако да је то Бакиру било свјетло под мраком. “Слушај, сад си се извукао, али никад више,“ зачу се благи глас.
Са мало љутине и огорчености, наставница загрли Бакира и опрости му, иако је све знала.
Мухамед Нумановић, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
