ЛитерарноСтваралаштво

Мујага Муратовић – Кад би табла испричала

Кад би табла испричала

Сједио сам на клупи, старо мјесто мог друштва, гдје увијек знамо кад треба доћи без икаквог зивкања. Дошао сам као и обично, али за чудо никога није било. Остао сам јер нисам одмах хтио побјећи, хтио сам мало размишљати, овај пут о себи. Сјео сам у прву клупу, тачно пред таблу некако очекујући да на њој пронађем одговоре о свом неуспјеху код дјевојака. Носио сам старе патике за фудбал, кратке хлаче са тропским бојама, и мајицу коју сам прије пар дана купио па сам се као случајно хтио похвалити друговима. Носио сам и качкет који ми је поклонила стара љубав. Подсјећао ме на њу па сам га носио иако ми није ишао уз одјећу.

Крај мене изненада, попут духа, сједе нека дјевојка. Толико празних клупа, а она баш до мене сједе иако смо добили упутство о растојању због ковида 19. У себи помислих: „Боже, па ја се заљубих!“ Зацрвенио сам се, постаде ми вруће, а само сам стрепио да она то не примијети. Нисам био изненађен јер није било први пут да се у секунди заљубим. Читала је неку књигу, нисам сигуран, али мислим да је неки писац за којег сам давно чуо. Храбро сам започео разговор и осмијехнула ми се, а уз њен осмијех као да сам бесплатно добио њене плаве очи и косу која на вјетру изгледа као сан. Имала је неки свој фазон облачења који ме је привукао као и осмијех.

Спознах кроз причу да је веома паметна дјевојка. У неком празном тренутку сјетим се својих старих патика за које бих волио да их не примијети. Брзоплето повукох ноге испод клупе ударивши се у кост да одзвони учионицом и у мојој глави. Примијетила је то, а сигурно и чула, и рече да их вратим јер ме је завољела због тих тропских тонова, као и да моје старе патике одају скромност и да јој се само такви фрајери свиђају. Одмах сам знао да те патике не бацам никад. Вријеме је текло, али ни једно није погледало на сат, иако је мрак одавно пао. Звијезде обасјавају небо, а ми загрљени настављамо причу.

Било је хладно па је више нисам хтио мучити. Понудио сам да је отпратим до куће, али одједном њен осмијех пређе у мргођење јер је очито сама хтјела ићи. Размијенили смо бројеве телефона, као и свако данас профиле на неким друштвеним мрежама, и поново најбољи тренутак, загрљај.

Убрзо смо кренули свако на своју страну. Тада се све завршава. Био сам уморан па сам одмах легао у кревет. Пробудим се у истој одјећи, само патике нису биле на мени. Сав радостан због јучерашњег дана проведеног с њом зовем број, не јавља се. Тражим један профил, не постоји. Други, трећи, и ништа.

Не знам да ли је жељела да ме повриједи, али касније сам схватио да је морала ићи негдје далеко. Вјероватно ми није хтјела рећи јер сам стекао утисак да је и она превише заљубљена у мене. Имам наду, срест ћу је поново, а другу нећу ни погледати. То је још онај дан на табли било записано великим словима. Мада, стани! „Ко ли би то могао записати кад она није, ја нисам, а трећег никог није било?! Хм?!“

За Табла Фест 21
Мујага Муратовић, IX, Прва основна школа Живинице из Живиница, Босна и Херцеговина
Ментора: Марица Ферхатбеговић
Друго место на конкурсу за Табла Фест 21 у старијој категорији по одлуци Стручног жирија