Авантуре близанаца Љупкић
У луксузној лондонској вили живели су несташни близанци Љупкић са њиховим родитељима који су имали разне необичне таленте: њима је Бог подарио моћ да постану невидљиви, могли су једним пљеском рука да позову другаре да се играју, њихова је кућа могла да се помера и путује чак и на море или на журку у пиџамама.
Једног јутра за време доручка, близанци Јосиф и Марко су се посвађали. Тата је притиснуо чаробно дугме које води до татиног посла. Мама се окренула према тати и рекла:
– Нећемо да идемо са тобом на посао.
– Имајте у виду да тамо имамо да решимо тајанствену мисију! – рече тата.
– Моооооооолиииииим?! – зачуди се мама.
– Морамо помоћи нашем пријатељу Јустину! – појаснио је тата.
– Како да му помогнемо? – приупиташе у једном гласу близанци и мама.
– Не питајте много, крећемо!
Преневши кућу уз помоћ телекинезе код тате на послу, сакрили су је на десетом спрату, на тавану. Јосиф је радознало упитао тату ко је Јустин.
– Јустин је наш друг косе боје лешника, очи боје различка, тен му је жућкаст као Кинезима, мишићав је као пливач, а сваки пут када угледа девојку постаје прави џентлмен. Знаш, Јосифе, мој посао обухвата сва могућа занимања, а вас двојица можете да посетите собе са разним занимањима, све док ја не пронађем Јустина.
Близанци су тада кренули у историјску собу где су приметили један огромни времеплов.
– Каква је ово справа? – зачудио се Марко.
Професор историје Жиле им је објаснио да је то справа која се зове времеплов и да је управо ово онај оригинални којег је измислио Алберт Ајнштајн. Пошто близанци нису много читали и према томе нису много знали, појма нису имали шта то значи, па су, тако неинформисани, ушли унутра. Времеплов је изгледао као огромна капсула-ракета са мноштвом дугмића и ручкица на којима су стајали написани разни векови, године, ере, будућност… Незахвални близанци су се наљутили јер су доспели у тај ,,затвор”. Несташни Јосиф је нехотице гурнуо Марка који је лактом грешком притиснуо дугме за XIX век, у којем је живео славни физичар Никола Тесла. Врата су се одједном запечатила, осетили су вибрације и чули су громки звук мотора. Одједном, на екрану се појавила порука од тајанствене особе Џ.Љ.:
Ускоро ћете стићи у радној соби младог научника Николе Тесле
који ће вас научити све о технологији коју је он измислио.
Срдачно, Ј. Љ.”
Пошто су близанци били потпуно незаинтересовани за такву врсту информације, после дугих свађа и препирки, стигли су у радионицу Николе Тесле. Тамо су видели пуно књига из физике и свесака, видели су разне нацрте, формуле исписане по свим зидовима просторије где је Никола Тесла бележио своје идеје. Са оближњег ходника приметили су да им се приближава нечија сенка, али када су кренули ка њој, сенка је нестала.
Изашли су из лабораторије и пошли су улицама Америке времепловом који их је одвео до неке старе куће. На зиду једне собе су спазили фотографију неког седог старца плазећи се. За тренутак, појави се дедица наелектрисане косе који их је уплашио: БУ! Близанци су се тргли, а дедица је рекао:
– Уплашио сам вас, извините. Увек се тако понашам када зазвони звонце са улазних врата. А затим понудим гостима опуштајући врућ чај од шумског воћа да се смире. Увек се трудим да добро уплашим оне који код мене дођу како не би случајно дошао лукави лопов да покраде моје формуле, теорије и измишљотине.
Близанци су зачуђено и уплашено упитали:
– Извините, али нисте се представили. Ко сте Ви?
– Ооооо, извините, молим вас! – правдао се старац. Зовем се Алберт Ајнштајн. Како могу да вам помогнем?
Осрамоћен, Јосиф је наставио са питањима:
– Овај… где се ми налазимо? У којој држави и у ком граду?
Старац је нешто чепркао по неуредним папирима са стола. Када је чуо питање, окренуо се и одговорио:
– Налазимо се у граду Улму у Немачкој. Видим да сте дошли уз помоћ времеплова којег сам ја планирао да изградим, али сам у међувремену умро. Да ли добро ради?
– Да, наравно… хм… ми у ствари желимо да се вратимо кући. Наш тата нам је предложио да истражујемо разна занимања, да видимо како људи раде, како зарађују новац, а ми смо се изгубили прво у Америци, а сада смо заглавили овде. Када би само постојало дугме које може да нас врати нашој кући…
– Разумем… рече Ајнштајн. Али, ту вам може помоћи само Никола Тесла зато што је он геније-струја и он може да вам напуни времеплов да можете да се вратите у XXI век, вашој породици.
Ушли су у њихову огромну капсулу, а Алберт је из грешке програмирао полазак за камено доба уместо за Америку. Након 3 сата вожње, поново им се на екрану појавила порука од Ј. Љ:
Сада путујете према каменом добу, које је било пре 10.000 година.
Срдачно, Ј. Љ.
– Ко би могао бити овај Ј. Љ? Питао се Марко. И зашто се приближавамо каменом добу?
Тако су деца и даље путовала, а кад је времеплов најзад успорио као да жели да стане, видели су кроз прозор чудни призор: шаторе прекривене животињским крзном, људе како пецају, како лове, како сакупљају воће обучени у одећу направљену од крзна животиња.
– Ооооооооо! Стигли смо у камено доба! Потпуно смо изгубљени! Нисмо понели мобилне телефоне, не можемо да зовемо родитеље у помоћ! Тешко нама!
– Немој да паничиш, наћи ћемо решење, хајде да мало размислимо, мудро рече Јосиф.
Баш се у том тренутку појавио плавокоси девојчурак. Имала је цитруске зелене очи као две зреле тропске лимете, била је витка, носила је кратку хаљину од тигровог крзна.
– Зовем се Шерани, што на индијском језику значи тигрица, али немојте се плашити, нећу вас повредити. Дођите са мном. Претпостављам да сте ви из далеке будућности, зар не? То значи да ћу ја морати да вас научим да се снађете у дивљини, јер ви, модерни људи, нисте баш вични у томе. Научићу вас да се бавите пољопривредом, да гајите биљке, да ловите оруђем од камена и разне друге древне вештине.
Јосиф и Марко нису уопште били усхићени том идејом, јер су они навикли да цео дан играју игрице на компјутеру. Били су затечени и нису знали шта да одговоре…
– Ми смо у ствари Марко и Јосиф, близанци Љупкић, ми само хоћемо да се вратимо у XIX век да нам физичар, господин Тесла, помогне да се вратимо нашој кући у будућност, али не знамо како, не знамо које дугме да притиснемо… Могли бисмо да останемо неколико дана док не нађемо одговарајуће дугме.
Љубазна девојка их поведе у оближњу пећину. Кревет им је била стена у облику мадраца прекривена хиљадама медвеђих крзана.
– Како да се попнемо у овај џиновски кревет?!
Шерани им је показала чудни лифт: лифт од стене са вратима без кисеоника, био је закачен за гране огромног дрвећа са обе стране. Гране које су се спуштале подизале су лифт. Били су уплашени, али истовремено су и уживали јер су видели да им је кревет смештен поред мирног, тиркизног језера које је показивало будућност. Кревет је био веома удобан, а деца су гледала из њега пурпурни залазак сунца боје мркве.
Следећег јутра, Јосиф је научио напамет све дугмиће из времеплова, па је тако, упоран, нашао и дугме за Америку, за Теслу. После грозног и неукусног доручка (никада до тада нису јели месо од јелена печено на ражњу), поздравили су се са својим каменим пријатељима и кренули капсулом у ваздух. Летели су изнад листопадних шума са богатим крошњама које су прави извор кисеоника.
Овог пута није било ниједне нове поруке од Ј. Љ., већ се на екрану појавила мапа која је откривала пут до Николе Тесле. Близанци нису умели да прочитају мапу, нису знали шта црвено Х значи, а камоли како да стигну до њега. Они су безбрижно седели на клупи у капсули, планирајући шта ће радити када стигну кући, када их он врати породици.
Били су жедни и сада су се питали зашто нису попили мало воде из оног чаробног језера које је показивало будућност у својим воденим огледалима… Да су окусили ту слатку воду, можда би им се будућност приказала пред очима, како да нађу траженог физичара и шта би им он рекао… какву су само грешку учинили, зацвилео је.
– Стигли смо, стигли смо у Америку код Николе Тесле!
Стигли су до лабораторије, на чијим је вратима било написано “Nikola Tesla’s Experimental Laboratory”. Ушли су и, кад тамо – изненађење! Тамо се налазила њихова породица; шта више, ту су упознали и Јустина, али и Николу Теслу.
Никола Тесла им је одмах открио да је он био та сенка која се појавила када су они били првобитно код њега. Али, он није хтео да се покаже зато што је хтео да близанци прођу кроз сву ову авантуру.
– Да ли вам се допала авантура? – приупита Тесла.
– Каква авантура? – рекла су збуњено деца.
– Авантура са Ајнштајном, и она у Каменом добу. Сви смо се договорили да вас научимо да више не будете незахвални, да више не играте игрице по цео дан и да научите да се сналазите као други људи у стварном свету.
– Успели смо! Узвикнули су сви.
Тата је закључио:
– А сада да вам покажем нешто невероватно!
Стигли су испред тајних врата која су тамо стајала затворена хиљадама година. Јустин је отворио врата и, поново изненађење! Та су врата водила до тавана, где је била скривена њихова кућа. Јустин је био тај који је слао разне поруке за време лета времепловом!
– Кренимо на море! Узвикну тата.
Збогом, до наредне приче!
Нада Попов, II разред, Српска теоретска гимназија „Доситеј Обрадовић“, Темишвар, Румунија
Вера Жупунски, учитељица
