Као кратак леп сан
Било је вече. Већ се смркавало, а ја шетајући једном шумом гледала сам у стотине сићушних звезда расутих по васиони. Небо је било ведро па се могла видети и она најмања звезда, она која је најслабије сијала, а опет била је најсимпатичнија.
У мом сањарењу прекинула ме је рука која ме је ухватила за зглоб и одвукла ме на једну чистину, са малим прозирним језером на средини. Због помрчине нисам видела ко ме је повукао, али кад смо изашли изван сенки дрвећа јасно сам видела да је реч о мушкарцу кој ме је и даље водио некуда. Дах ми је застао кад сам видела до чега ме је довукао. Била је то огромна ракета, са великим црвеним крилима пуна свакојаких ствари и направа. На прозору ракете било је угравирано нечије име. У мраку напињала сам очи да прочитам али коначно светло звезда ми је открило натпис: „Милутин Миланковић“. У чуду сам посматрала ракету кад сам осетила да је је она рука пустила уз благи неприметни потез. Загледала сам се у обрисе човековог лица и схватила да је то сам Милутин Миланковић. Ништа ми није рекао, само је прстом показао ракету, а ја, мислећи да ћемо се некуда возити њоме узбуђено сам поскочила. Међутим Милутин се одаљио од ракете и пришао језеру. У њему се јасно огледала слика простране васионе са свим њеним звездама. Он је прстом, и даље без речи, показао на одраз ракете у води. Све је изгледало тако стварно у овом блиставом огледалу, а ја помало зачарана, учинило ми се као да се ракета у води мало померила. Убрзо у огледалу она је полетела. Ја сам трајала очи гледајући иза себе и права ракета је још била тамо, али ова у огледалу летела је баш као оној звезди која је најслабије сијала. Кад јој се приближила открило се да је та звезда у ствари мала планета. Осећала сам се као да сам у тој ракети док сам у огледалу гледала како она слеће на планету. Да ипак будем сигурна погледала сам око себе: и даље сам стајала на мојој планети иако се у огледалу огледала нека друга. Милутин ми је онда на тој планети показао на двоје људи са бебом и умало да сам пала кад сам схватила да сам ја та беба, а да су људи моји родитељи. Гледала сам у одразе своје прошлости присећајући се свих незаборавних тренутака који ће ми заувек остати у позитивним мислима. Док је Милутин прстом показивао са слике на слику гледала сам у свакакве тренутке моје прошлости који су учинили да баш сада стојим овде. Слике на планети дошле су и до овог тренутка и ја сам ту угледала одраз мене и Милутина. У том тренутку, Милутин који даље није проговорио ништа, лагано је пипнуо површину воде, а слика је уз благо комешање таласа нестала. Одједном сам отворила очи. Стајала сам поред истог тог језерцета. Али у воденом огледалу угледала сам само себе како стојим у истој оној шуми, али Милутина нигде није било. Осврнула сам се око себе и угледала ракету, сада више није имала натпис Милутина Миланковића.
Много тога кроз овај сан сам схватила. Не треба бежати од своје прошлости јер нас баш она чини људима каквим смо. Али понекад је боље само стајати и гледати у звезде јер се никад не зна на којој ће стајати особа која ће ти на све то указати. И баш зато дела говоре више од речи.
Нађа Јокић, IV-4, ОШ „Вук Караџић“ Београд, Србија
Учитељица: Наташа Липовац
