Да постоји шапат који би причао о мени, вероватно га не би сви одмах чули. Био би тих, нежан, али искрен. Не би викао, јер ја нисам неко ко воли да буде у центру пажње, већ више волим да слушам друге, да размишљам у тишини и да посматрам свет око себе.
У том шапату неби се говорило о савршенству, јер ја нисам савршена. Говорило би се о мојим борбама, оним ситним, свакодневним које нико не види. О борбама да устанем када ми се остаје у кревету. О покушајима да останем насмејана и када сумњам у себе, али ипак покушавам поново. Тај шапат зна све моје тишине, моје мисли које не умем увек да изговорим и све оне неизговорене истине које се крију иза мог погледа. Ипак шапат о мени не би откривао само оно лепо. Говорио би о томе када сам тврдоглава, када не признам одмах да грешим, кад се затворим у себе јер ми је лакше да ћутим него да објасним шта ме боли. Управо сам то ја, компликована, искрена, и са жељом да сваког дана будем боља.
Можда би говорио и о мојим сновима, оним које често задржим за себе, јер некад мислим да су превелики. О томе како потајно маштам да обиђем свет, да једног дана будем неко на кога ће други моћи да се ослоне. Говорио би о томе колико ми значе ситнице: порука од пријатеља, осмех пролазника, мирис кише, мирис свеже покошене траве… мале ситнице које мени значе много и које често поправе и најтежи дан. У том случају чуло би се и оно што волим, волим да слушам музику кад сам сама, разговори који трају до касно, дуге шетње са вољеном особом. Уживам у томе да сањам, да се надам и да верујем да у сваком човеку постоји барем мали део доброте.
Можда не умем увек да покажем све што осећам, можда не причам о себи често. Али, ако неко пажљиво слуша, можда, баш можда, чуће тај шапат. И у њему ће препознати мене, онакву каква стварно јесам.
За Табла Фест 25
НАТАША РАДОТИЋ, VIII-3, ОШ „Миле Дубљевић” – Литерарна секција „Разиграно перо” Лајковац, Република Србија
Ментор: Лидија Марић Јовановић
