Четрнаестогодишња сам девојчица која често осећа да живи између различитих светова. У тишини саме себе, али скоро увек присутна међу онима који ме разумеју. Иако сам природно интровертна, не осећам се усамљено. Нисам много окружена људима, али они којима сам окружена су они који могу видети и осетити дубину мојих мисли. Њима није потребно много речи да би схватили ко сам. Иако ретко другима говорим о себи, увек имам осећај да се, када пронађем оне праве, могу потпуно отворити. Важна информација о мени јесте да се бавим плесом упркос појединим проблемима са одређеним деловима тела. Још одмалена сам имала осећај да сам некако брже одрастала. Када су сви око мене уживали у једноставним чарима детињства, ја сам се већ суочавала са дубљим питањима као и са тешким тренуцима које нисам знала исказати речима. Док су се други смејали, трчали по ливадама, ја сам већ била свесна стварности која је за многе била превише озбиљна за мој узраст. Понекад сам осећала да одрастам у тишини, да нисам у могућности изразити своје унутрашње дилеме, питања која су се јављала у мојој главици. Моје мисли биле су попут река које су непрестано текле, а нисам знала како да их зауставим иако сам понекад имала жељу за тим. Свет око мене био је превише гласан, превише брзо се мењао, а ја сам била детешце које је покушaвало докучити тајне које су још увек биле скривене од мене. У једном тренутку, када ми је било непуних једанаест година, почела сам се осећати чудно. Моја плећа су носила другима невидљив терет који је сваки дан постајао све тежи. Нисам тада потпуно разумела шта се заправо дешавало, али сам осећала да нисам у складу са собом. Све чешће сам видела само облак који се дизао над мојим животом и који је постајао све сивљи. На тренутке сам осетила као да пливам у мору без обале, не знајући куда ме води. Једнога дана, осетила сам потребу да поново заплешем. Како сам се препуштала, осећала сам како емоције излазе из мене, као бујица речи које нисам могла изговорити. Почела сам плесати све чешће, јер сам док плешем, поново видела светлост, макар и привремено. Када бих се пустила у ноте, говорила сам све оно што моје речи нису могле. Тело би ми преплавио осећај слободе, осећај да сам опет жива. Плес ми је давао снагу да се изразим, да каналишем и ослободим емоције које су се накупљале у мени. Сваки покрет, сваки корак били су корак даље од тмине. Када су ми речи биле недокучиве, плес је био мој прави језик, јер моје тело је говорило све. За мене плеc није био само физичка активност-био је мој излаз, мој начин да се повежем с властитим осећајима, с оним деловима себе које нисам могла вербализирати. Сваки покрет, сваки корак, били су попут малих победа, попут светионика у магли. Тада, у мом свету плеса, ништа није било немогуће. Тамо нисам морала бити ништа друго осим себе. Моје тело је говорило када су речи биле тихе, а покрети су били мој глас кад нисам знала како рећи оно што осећам. Без страха од осуде, без стреса због тога што други мисле, јер једино што сам тада желела било је бити слободна у свом властитом телу и својој властитој души. Иако нису сви делови мога тела у складу са оним што плес захтева, те иако сам била принуђена напустити тај сан на начин на који сам га имала, као и балетно образовање, ја сам напросто цветала и цветам сваки пут када заплешем, као цвет који милује вода. Плес је постао веома важан фактор у мом животу. Омогућио ми је да прихватим себе, са свим својим несигурностима и несавршеностима. Научила сам да није потребно прилагођавати се другима, да није потребно бити неко други како бих се осећала вољено или схваћено. Да будем своја-то је најважнија лекција коју сам научила, а плес је био мој начин да то постигнем. Када плешем, заборавим на све оно што друштво и други очекују од мене. Тада сам ја само ја, у свом пуном, несавршеном, аутентичном и истинском облику. То је за мене и више него довољно да будем сретна. Плесом ћу се наставити бавити све док ми моје крхко тело то буде дозвољавало.
За Табла Фест 25
Нела Бошњаковић, VIII.б, ОШ “Свети Фрањо” Тузла-Католички школски центар Тузла, Босна и Херцеговина
Ментор: мр. Мирза Кахвеџић, професор хрватског језика
Треће место у категорији литерарни радови старији узраст по одлуци Стручног жирија
