Предосјећај
Сама у свом свијету одбројавала сам секунде до завршетка часа. Посматрајући модро небо присјетих се свог дједа.
Као мала трчала сам у скоковима свом дједу у загрљај, а он би својим старим, испуцалим рукама ме шчепао у загрљај. Често би ми говорио како сам његово благо. Међутим, ја те његове ријечи нисам схватила озбиљно. Тек данас схватих шта је покушавао рећи.
Помало погрбљен, често је волио писати, онако баш поетски. Са својим крупним наочалама, већ дотрајалим, ме је гледао жаркосмркнутим погледом када учиним неку глупост. Имао је превише љубави за мачке. Често, када је вријеме ручка, би свој ручак дао њима. И тако је живио мој дјед, скромно, али уживајући.
И када ме данас питају како сам га заборавила, ја им одговорим тихим гласом: „Нисам га заборавила, само немам пуно успомена од њега.“ Једино што имам јесу пар старих поцијепаних слика које стоје у мојој соби. Лијепи мој дјед.
Нерма Рамић, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
