Поред себе често имамо особу којој се дивимо.То могу да буду родитељи, неко од родбине или пријатеља. Некада нас изненади живот па упознамо дивне особе када нам је потребна помоћ и подршка.
И ја сам тако упознао једну дивну особу. Она је доктор и зове се Милена Јовић. Ради у Београду на Институту за мајку и дете. Био сам, као мали, много болестан и морао сам у Београд, у болницу. Са мном су били мама и тата. Највише сам се плашио ињекције у леђа и поновног стављања брауниле.То је баш болело. Плакао сам увек. Али ту је увек била докторка Милена која ме је тешила нежно, са осмехом на лицу. Можда је некада и била љута али ја то нисам видео. Мама каже да је на њеном лицу увек могла да прочита какви су моји резултати тога дана. Када су резултати били добри, долазила је у собу са великим осмехом на лицу. У болници сам те године славио и рођендан. Докторка Милена, мој анђео чувар, је била поред мене и са мном певала рођенданску песму и заједно са мном гасила свећицу. Мислим да је и она тада помислила исту жељу као и ја. Тада ми је пожелела да је се не сећам као ни болести али ја и моја породица је никада нећемо заборавити, као ни оно што је то драго биће учинило за нас. Моја докторка, моја добра вила, ме је излечила и лековима и чаробним речима. Често ми је говорила да сам ја „њен мали херој“. Ја сам јој захвалан за све што је учинила за мене али знам да се, сигуран сам у то, и о другој болесној деци брине као што се бринула о мени.
Многа деца се плаше доктра али ја знам да они нису страшни јер су ту да нам помогну да будемо здрави и срећни. Моја докторка је мени помогла и једно и друго.
За табла Фест 25
Никола Даничић, 4. разред, ОШ „Миодраг Миловановић Луне“,Каран
Издвојено одељење Рибашевина, Ужице, Србија
Мантор: Марица Вукић, учитељица
