Моја пријатељица
Старије особе пуне су мудрости и радости, њима је остало у животу да мало проживе и провеселе се.
Једна таква особа ми је у једном тренутку живота била све. Откако сам се родио, мајка ме је водила код ње. Код ње сам био од самог јутра до касне вечери, а и волио сам ићи. У божићно доба бисмо пекли заједно колаче и радовали се заједно.
Послије толико година проведених заједно у једном периоду се осјећала слабо. Отишао сам код ње и видио је још једном, губила се у времену и простору. Послије неколико дана, не мислећи о томе, пролазећи покрај њене сићушне кућице. Она сва изнемогла провиривала је кроз прозор. Ситним и дршћућим ручицама махну ми. И не видјевши је, прођох. Мислила је да сам је заборавио. А ја сам у ствари у сваком тренутку мислио како је моја пријатељица. По повратку из школе, свратио сам код ње. Сва уплакана од радости, пусти ме у кућу и направи нам чај. Почела је причати како је било у њено доба. Попивши чај, знао сам да је вријеме да идем кући и да ће се мама забринути што ме нема.
Послије неког времена јадна старица је клонула и духом.
