Земља
Златно жито војвођанско, некад море што је било,
кад зашушти под лахором, једнако је срцу мило.
И Мораве све три красне, што се љубе, што се грле,
то су водне снаге наше, шумадијске виле врле.
Басен Бора, Мајданпека, руде разне што не крију
врх планине Старе стрме, на ком звезде лице мију.
И Тршића вите шуме, и пољане стада пуне,
Проклетије што се беле, као да су све од вуне…
Југ Србије, сунчан, мио, манастира божја сила,
са свих страна, одувек је поносита земља била.
Историја бележила и краљеве и краљице,
слободарски дух Србије не признаје траг границе.
Границе други доцрташе, и обесни, а и силни,
док у нама срце куца, мајко, земљо, ти не брини!
Чуваће те љубав наша, безусловна, опевана,
и опет ћеш цела бити, ој, Србијо, једног дана.
Никола Милошевић, 8/1, ОШ „Мића Станојловић“ Коцељева, Србија
Ментор: Татјана Јеремић, проф.
Треће место на такмичењу „Дани ћирилице“ у Баваништу 2019.
