Рођење Христово – празник радости
Први зраци сунца се лагано пробијају кроз завјесе, сњежним бијелим прекривачем завејаних кућа маленог села, најављујући свитање и долазак једног од највећих хришћанских празника, Божића. Вриједне жене раном зором устају из својих топлих постеља и весело хитају да спреме трпезу за своје најмилије. Родитељи њежно, препуни љубави, буде своје малишане и спремају их за долазак првога божићног госта, полазника, којег најављују први пијетлови. Полазник све укућане поздравља: „Христос се роди!“, на шта му они одговарају: „Ваистину се роди!“. Дарујући бадњак и изазивајући што веће пуцкетање и сијевање варница бадњака, полазник укућанима жели срећу, здравље, весеље и напредак у предстојећој години.
Селом се пролама звук звона са оближње цркве и позива вјернике на божићну литургију. Самим доласком у цркву, сви људи се испуњавају осјећајем заједништва и блаженства. Свечани тон литургије допире до срца свакога парохијана, дарујући му благодати Духа Светога и будећи мир и спокојство. Уједињени у молитви Христу, истинитој свјетлости која нас просвећује, сви се моле да им Господ опрости гријехе и безакоња њихова, почињена ријечју, дјелом и мишљу, свјесно или несвјесно, да их исцијели од болести и несрећа земаљских. Да их сачува од искушења и свега рђавог на свијету и услиши молитве које се изливају из дубине њихових душа и уздижу Њему у Царско небеско. Светом тајном причешћа, за коју су се вјерници дуго припремали кроз пост и уздизање ума и срца Господу, преко хљеба и вина примају тијело и крв Христову, сједињујући се с Њим. Свако се моли за нешто своје, а он, малишан, молио се само за једно – да из те далеке и хладне Њемачке дођу мама и тата.
По завршетку литургије дјеца се журно крећу према кућама утабаном сњежном стазом препуни среће што ће добити своје божићне поклоне. Највећом радошћу, ипак, исијава малени дјечак који не мари за поклоне јер се њему већ испунила божићна жеља и добио је поклон који је немјерљив. Његови родитељи су се вратили кући да за својим огњиштем прославе Божић са вољенима. Док испод њихових ногу снијег пуцкета, малени Богдан поносно корача, држећи своје родитеље за руке. Његове очице се, након много дана туге и проливених суза, најзад сјаје јер је спознао највећу радост Божића, заједнииштво. Нада да ће на овај дан сви бити окупљени за празничном трпезом, упалити свијећу и помолити се Христу, никада га није напуштала. Чак и када је мислио да његови родитељи неће доћи у свој дом на Божић, његова главица се предано и искрено молила Богу и Бог му је, у својој милости, услишио молитву. ”Молим те, драги Бого, само да дођу мама и тата. Ништа више нећу. Иииии, да је нана здрава.“
Но ту није био крај његовој срећи. За божићном трпезом дјечаково лице се озари када угледа да је баш у његовом парчету чеснице скривени новчић, потрча родитељима у топли и њежни загрљај и повика: „Видите, радости, радости!“. Свјестан да је Божић, иако породични празник, и празник даривања када се не заборављају ни родбина, пријатељи, комшије и познаници, поучен милошћу и несебичношћу Господа Исуса Христа, одлучи да слиједи његов пут и подијели своју радост са другима јер радост је све већа када се дијели. Стави капу и шал, појури из куће. Мама и нана повикаше: ”Богдане, ђе ћеш?! – Идем да посјетим бабу Милу. Сама је. Однијећу јој колаче. И, нацртао сам јој цртеж, назвао сам га Радост Божића.“ Мама и нана се озарише. – ”Па, не можеш сам. То је одлична идеја, идемо сви заједно. Понијећемо јој свега. А, могли смо јој унијети и дрва.“
Обилазећи и дарујући старије и немоћне, дјечак учини празник посебним и за њих, унесе дашак среће и у њихове животе и распламса искру радости.
Христос се роди! – ускликивао је мали Богдан, чвршће стежући своју маму за руку, да потврди да је она заиста ту, да не сања.
Ноћ се полако спушта на снијегом обгрљено село. Радост, заједништво, мир, молитва, покајање, благостање, даривање… Чари Божића, као најрадноснијег хришћанског празника, које на смирају дана сваком човјеку путују мислима, али и мисли које треба да се код људи буде и на освитку свакога новога дана јер, ако желе да достојно слиједе своју водиљу, свога Господа, који је доказао да су љубав, вјера и нада оно што је неопходно сваком човјеку, треба да у сваки нови дан уносе мало божићних чари и испуне живот радошћу и милошћу.
За Осми таблин међународни божићни конкурс
Никола Спасојевић, VIII разред, ЈУОШ „Доситеј Обрадовић” Суво Поље, Бијељина, Република Српска, Босна и Херцеговина
Ментор: Стојанка Ђокић
Похвала у категорији литерарни радови старији узраст
