Велики си, Господе, и чудесна су дела твоја, и никакава реч није у стању да опише чудеса твоја!
Шта је грех??? Грех је не ићи Христовим путем!!!
Kада свети апостол Петар заврши свој земаљски живот би позван на небо, и господ му предаде небеске кључеве од рајских врата.
Са свесрдном свештеном ревношћу свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства.
И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током.
Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу, и целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори: „Господе, нека ме мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли овамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се, да нису посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја сам непрестано у недоумици па чак и у тузи.“
Господ одговори: „Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију.“
Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту: „Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајућ.“
Тада Бог рече: „Хајде за мном, свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!“
И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле.
Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак, јадни, измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво исчезавају у рајске баште, цвећарнике и шуме.
И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје прекрасне руке и говори умиљато:
„Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветлог раја. Али ја сам живела на земљи, и ја сам мајка. Могу ли да одбијем мајку која моли за сина. И нисам ли ја мајка васцелог слабог, страдалног човечанства. Опрости мени грех мој“.
Тада Господ спусти свемоћну руку своју на апостола Петра и рече: „Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла…“
Као бисер кога љубоморно чува шкољка стиже Божић. Волим када он куца на врата моје куће и мог срца.
Следствено већ устаљеној традицији сваке године, на Божић одлазим ујутру у цркву,
Поклањам се Господу Исусу Христу и мајци Божијој и молим их, да сачувају моје ближње и мене. Након тога, некако ми је лепше. Чини ми се да бистријим, јаснијим погледом сагледавам себе и свет који ме окружује, као да га видим први пут у свој његовој лепоти, Тек тада уживам у погледу на врлетан пејзаж, над којим, као и над читавим Православљем, непрекидно бди Исус Христ са небеских висина.
Најлепша вредност Божића лежи управо у тој његовој чаролији, коју је тешко описати, а сви помислимо на исто када објашњавамо зашто волимо Божић и Божићне песме, мирис печенице, шушкање сламе и звук корака по тек нападаном снегу као и радост ишчекивања
Мир Божији, Христос се роди! – вековни је поздрав који ће се наредних дана понављати у већини српских домова, православним храмовима, међу људима на улицама…
За време Божића, најрадоснијег породичног празника Хришћана – рођења Спаситеља, сина Божијег Исуса Христа, цела породица је заједно, заборављају се бриге и проблеми и сви се препуштамо тренутку уживања у пријатној атмосфери дома.
Све је нестварно лепо и желела бих да Божић траје што дуже. Али, чини се да је време грдосија ковач који чекићем неуморно и непрекидно бије, кује секунде, лепи их у минуте, ови се сами спајају у часове који брзо пролазе. Божић се чека са вером и молитвом, а испраћа са миром и срећом.
За Осми таблин међународни божићни конкурс
Николина Леонтијевић, IV-4, ОШ „Милан Муњас“ Уб, Република Србија
Ментор: Учитељица Весна Драгићевић
