ЛитерарноСтваралаштво

Никша Јовановић – Једној плавуши

Једној плавуши

Сећам се када сам је први пут срео, другарица ми је била. Али током година упознавања срце ми је почело жудети и лупати, као да хоће кроз стомак да изјури за девојком са кристално бистрим очима и најоригиналнијем карактеру на свету. Ноћима спавати нисам могао мислећи о плавуши која је зачарала моје срце. Када напокон успем да заспим, долазила ми је у сан, хватала ме за руку и водила до Месеца! Летели смо тако у сред ноћи, гледајући се у очи, а искре су лепршале свуда около. Тада је било најлепше. Није било проблема, брига, школе… живот је био једноставан. То су били најлепши снови које сам икада имао.
Једном, у сну, одосмо заједно у продавницу, само чоколаду да јој купим. Тада у продавницу улете немилосрдни убица са пушком. Наравно, покушао сам да му узмем оружје, али није успело! Рекао је да ће пуцати, ако се још једном померим. Тада сам био будала, померио сам се и он је пуцао. Завриштала је тако да ми је читав живот прошао пред очима. Уплашио сам се и бацио пред њу да мене погоди метак. Погодио ме посред груди и ја падох на под. Нагне се тада, насмеје се и каже: „Е, будало једна!“, а затим бризне у плач. Тај плач повредио ме је више од метка.
Пробудио сам се и мислио на њу, па опет заспао у сузама. Чак и такви снови били су најлепши, јер је она била у њима. Било је кратко, али слатко.

Никша Јовановић, 5-3, ОШ „Браћа Барух“, Стари град, Београд, Србија
Ментор: Милица Живковић, професорка српског језика и књижевности