Никша Јовановић, 5-3, ОШ „Браћа Барух“ Стари Град, Београд, Србија
Милица Живковић, професор српског језика и књижевности
У част Вуковом рођендану реализовали смо пројектну недељу. Један од задатака био је да ученици проуче биографије Вука, Доситеја, Бранка и других знаменитих личности 19. века. Затим је требало да, на основу закључака до којих су дошли истраживањем, напишу писмо из угла личности чија их је биографија инспирисала. Ово су писма која су писали петаци из угла Вука (Милан Николић 5-3), Доситеја (Филип Ђуран 5-2) Бранка Радичевића (Никша Јовановић 5-3)и Мине Караџић (Зоја Јагодић 5-3).
Рај на месечини
Седела девојка, црнка, на крају гребена. Устрели ме погледом као стрелом – дубоко и јако. Покушах да се одупрем, али се у трену утопих у твоје очи које су бљештале на месечини, попут најлепших морских бисера. Коса ти је била нежна попут свиле, а усне – ружа црвена.
Пружила си ми руке и рекла: „Ја сам Мина Караџић!“ То име се уреза у моје срце, те је почело тући и пробијати моје груди. Данима сањам твој прелепи осмех, у заносу чујем твој глас, одзвања ти смех.
Недељама лутам тражећи те тамо где нам се душе први пут сретоше. Али те не нађох. Хиљаду питања као хиљаду војника гази мојим мислима… Да ли сам одвећ мрзак твојој души? Да ли ме се клониш? Или си стидна као честито чедо? Угледах те некоћ, на гребену опет, блиставу и сјајну, на крилима месечевог сјаја. Заледих се, али убрзо дозвах и замолих плесат. Цела се шума окупила да види плес месечевог Раја.
Обузе ме страх да ме нећеш хтети обасјати пажњом. Да ти признам како чезнем, како луд сам. Како лека ми нема, отрован сам љубављу…
Моја Мина…
Заувек твој,
Бранко Радичевић