LEDENO KRALJEVSTVO
Padao je ludački sneg. Svi putevi u selu su bili zavejani. Deca iz komšiluka počeše da se okupljaju na starom mestu. Svake večeri sa iste tačke počinje njihova igra, a graja se čuje do kraja sokaka. Ovog puta nisu svi na okupu. Mali Miša nije dobio dozvolu za izlazak. Kao i obično Sara protrlja svoje male ruke i potrča prema njegovoj kući.
„Tetka Ana, gde je Miša, pustite ga napolje molimmmm Vas.“
Ana se okrenu i vide lice svog sina priljubljeno uz staklo. Mahnu mu da izađe, pa dvoje dece držeći se za ruke odgegaše po utabanom snegu.
Baba Ljubica je pustila svog mezimca Luku koji je počeo da plače što mu je usraćena igra, a onda i baba Ruža svojoj Jelici stavi debelu kapu i šal, pa neće jedino njeno dete ostati u kući.
Počeše da se grudvaju, skaču po snegu i da se valjaju. Smeh se razleže celom poljanom i selo kao da ožive istog trena. Pahulje kovitlaju na sve strane i ovoj predstavi daju pravu draži.
Iznenada Maja, najstarija od svih, pljesnu rukama i svi se okrenuše prema njoj.
„Imam jednu strašnu ideju. Možemo da napravimo velikog Sneška Belića i njegovu devojku Snežanu, a večeras kada legnemo da spavamo da se svi molimo Bogu da oni ožive i naše selo pretvore u ledeno kraljevstvo.“
„To je nemoguće, nemoj da me plašiš Majo“, reče drhtavim glasom dečak.
„Majo glupa si, to su samo figure od snega, kako da ožive“, zagrme Nikola najviši među njima.
„Ali to je samo igra“, oglasi se Sara, „što se plašite, hajde da probamo“.
Rasprava nije trajala dugo i odluka je pala. Pokušaće. Rastrčaše se na sve strane da donesu što više snega. Pera ode po ručna kolica i lopatu, pa počeše jedni da utovaraju, drugi da voze, a ostali da prave delove koje će kasnije sklopiti. Devojčice doneše metle i grane za ruke, kantu plavu za gospodinovu glavu, a njegovoj dami će staviti crvenu, doduše malo razbijenu. Umesto dugmića će staviti perle, Maja i Staša su pokidale svoje ogrlice, ionako su bebeće. Toliko su se zaneli u svoj posao da nisu primetili kako ih neko sve vreme posmatra.
Nikola i Maja stadoše ispred ekipe i oglasiše početak sklapanja delića ove čudesne slagalice. Za koji trenutak, jer su svi bili angažovani, u celoj svojoj veličini prkosno su stajali uzdignute glave Sneško i njegova gospa.
Izamakoše se par koraka unazad i u neverici gledaju šta su uspeli da stvore.
„Samo kada bi se ono ostvarilo, Majo“, prošaputa Luka.
„Ne budite glupi, pa nismo mi male bebe da u to verujemo“, nastavi Nikola po svom.
„Ja mislim da treba da pokušamo, zato ko hoće može da mi se pridruži, ja ću svakako pokušati. A sutra kada mi budemo prinčevi i princeze ledenog kraljevstva, videćemo šta će Nikola biti“. Maja reče u jednom dahu „Ko je za, neka baci pet“.
Zaleteše se na nju, skoro je oborivši na zemlju. Nikola priđe i pruži joj ruku „Onda da pokušamo“.
Deca veselo vrisnuše i bez poziva roditelja krenuše kući, što se retko dešavalo. Te noći su sve sestre i braća spavali zajedno, Stefan i Nina, Vuk i Nađa, Maja i Staša.
U svakoj dečijoj sobi tog malog sela čuli su se tihi glasići koji mole. Čula se nada u nemoguće, čula se pesma njihove neiskvarene duše, čula se želja da svet postane neko čarobno mesto.
Magija je zaista delovala te noći. Deca umorna od igre na snegu, promrzlih nožica i prstića zaspali su blaženim snom mnogo pre nego što su njihovi roditelji očekivali.
Dok su deca kovala svoj plan i maštala o nekoj svojoj zemlji iz snova, neke mame i tate su čuli o čemu se tu radi. Isto onako kako su se deca pre par sati organizovali, isto tako su i odrasli smislili svoj plan. Iz svojih kuća poneli su sve novogodišnje lampice i ukrase koje imaju. Produžne kablove, merdevine i ostali alat poneli su muškarci. Žene su ponele prekrivače i šarene ćilime. Roditelji su bili spremni da naprave to čudesno kraljevstvo koje je već i bilo okovano ledom.
Razleteli su se na sve strane. Lampice postaviše izmedju drveća, kačeći ih pažljivo na grane kako bi prvo ovaj prostor ograničili. Potom oko svake grane uviše savitljiva creva, pa kada pritisnuše prekidač obična stabla šljive i trešnje zasijaše čarobnim sjajem. Po utabanom snegu postaviše prekrivače i ćilime, ali ih postaviše tako da Sneško i Snežana zauzmu centalno mesto. Dečije sanke, igračke koje su pokupili izpred kuća rasuše po šarenom podu, prethodno kačeći i na njih nešto sijalica koje su preostale.
„Sta još možemo da uradimo“.
„Možemo da oživimo ovaj zaljubljeni par, pa da čarolija bude sprovedena do kraja“ – kada reče jedan tata, svi počeše da se smeju.
Iza ugla se pojavi umorno lice baba Ruže. Nosi punu tacnu kolača, a bogami predvodi ekipu svojih žena koje za njom kaskaju i nose poslastice koje deca najviše vole.
Noć brzo prolazi, tek negde u daljini vidi se sunce koje pokušava da se probije. Deca treba da dožive svoju čaroliju po mraku. Svi se uputiše svojim kućama da ne bi propustili pravo vreme za magiju koja predstoji.
Svetla po kućama počeše lagano da se pale. Nedugo potom roditelji počeše da izlaze iz kuća sa svojom usnulom decom. Oni manji u tatinom naručju, stariji ogrnuti debelim ćebetom, svi sa zbunjenim izrazom na sanjivom licu.
„Hoću da spavam“ – oglasi se dečiji glasić – „vidite li da je mrak“.
Sva druga deca u neverici gledaju šta se to dešava, da li se dogodilo nešto strašno, da li su odrasli samo malo poludeli ili ….
Priroda kao da je čula poziv u pomoć prosu po deci najlepše pahulje, ogromne i snežno bele, ledenice koje vise sa krovova samo su kruna ovog nestvarnog trenutka. Lagano koračajući sokakom ugledaše blistavo svetlo i sjaj. Tek tada shvatiše da ih ovaj put kojim idu vodi u njihovo ledeno kraljevstvo.
Za Sedmi tablin međunarodi božićni konkurs
NINA DOMANOVIĆ, SEDMI RAZRED, OŠ „NADA MATIĆ“ UŽICE, SRBIJA
RODITELJ – IVANA DOMANOVIĆ
