Детињство желим да памтим као време када је свет био већи, а ја храбрија него икад. Тада нисам знала шта су границе нити сам их тражила, оне су саме бежале пред мојом маштом.
Сваки дан је нова авантура, а свако поподне прилика да побегнем из обичног и закорачим у сопствену хајдучију.
Имала сам своју дружину. Нисмо се бирали по снази, већ по осмеху и поверењу. Били смо повезани невидљивим нитима другарства. У нашим играма били смо храбри и важни, иако смо у стварности имали само прљава колена и огребане дланове. У тим тренуцима сам мислила да могу да се сакријем од света и пронађем себе.
Наше игре нису имале мапу, често ни прецизан план, али су имале душу. Бежали смо од куће, не зато што нам тамо није лепо, већ зато што нас је слобода звала гласније. Шума је била наш заклон, ливада – наше царство, а небо сведок свих обећања које смо давали једни другима. Било је и страха, али не довољно великог да нас заустави. Делили смо га тихо, погледима, и он би се смањио као сенка на подневном сунцу.
Учила сам шта значи делити, шта значи бити део дружине, ослонити се на друге и знати да ниси сама, чак и када се изгубиш.
Једном, када детињство остане иза мене као стаза коју не могу да пређем истим кораком, схватићу да то није био бег, већ потрага. Трагање за слободом, смехом, безбрижношћу, подвизима и другарством.
Иако су авантуре утихнуле, њихова јека још увек живи у мени – као подсетник како сам била неустрашива јер сам веровала у чуда.
За Табла Фест 26
Нина Катић, 5-3, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток, Београд, Србија
Ментор: Снежана Стојановић
Похвала за литерарни рад у другој категорији по одлуци Стручног жирија
