“Верујете да је добро јаче од зла”, Венко Андоновски
Градом се чује страшан хук,
партизани побише немачки пук.
Потом, освета страшна следи,
један њихов војник,
десет наших родољуба вреди.
Немају Немци милости нимало,
младо и старо у ред је стало.
Колона дуга, не видиш краја:
деца, старци, жене, као из раја.
Не слуте они, зашто их воде,
зашто их сада, лишавају слободе.
Уђоше тада на школски час,
изведоше у колони, некуда, све нас.
Професор беше поштеђен само,
али он одби немачки глас,
крену са нама, у колони,
држећи последњи час.
Да скрене пажњу и умањи страх,
добри професор, храбри све нас.
На крају улице, редови дуги,
свуда стоје суморни људи.
Само Немци, митраљезе држе,
чекају наредбу, да српски народ спрже.
Зачу се дуга рафална паљба,
као снопље у пољу падоше сви,
добри професор и његови ђаци.
Године сваке, овде у Шумарицама,
ода се пошта свима,
као да се и даље чује профа,
још увек држи час својим ђацима.
