Као кратак леп сан
Био је леп и сунчан дан. Полетали смо из огромне ракете.
Били смо узбуђени. Ионако нам овај пут није био први да летимо у свемир. Али овог пута имао сам осећај да је нешто чудно. Као да ће се десити нека епска авантура. Полетели смо. Осећао сам се као да се никада нећемо вратити. И, стварно је било чудно. Била је нека розе љубичаста земља у којој су звезде имале осмехе и тужне очи. Чим су нас угледале, очи су им биле срећне, а уста тужна. Што смо ишли све даље и даље видело се да је све тамније и тамније. Мој друг Милутин Миланковић записивао је овај чудотворни призор. Видели смо чудотворни призор. Видели смо планету у облику зграде. Слетели смо. То је чуо ванземаљац који је живео на последњем спрату. Упознали смо се. Он се звао Главоња Тврдић и питао нас је да ли желимо да нас спроведе кроз његову земљу и да се боље упознамо. Ми смо пристали. Чим смо ушли у зграду угледали смо један огроман спрат где ја живело на хиљаде ванземаљаца. Мој друг и ја смо почели тајно да коментаришемо. Након два до три сата завршили смо обилазак. Пењали смо се у ракету. Поздравили смо се. Кренули смо. У повратку смо разменили утиске.
Тада сам чуо мамин глас и морао сам да одем у школу. Тада се завршио мој сан.
Огњен Арсић, IV-4, ОШ „Вук Караџић“ Београд, Србија
Учитељица: Наташа Липовац