Ја сам један обичан дечак од десет година. Волим да трчим, играм се и маштам о разним стварима. Понекад мислим да сам невидљив, али онда чујем шапат који говори о мени.
Када сам у школи, чујем како другари шапућу да сам добар друг и да увек делим ужину. Учитељица каже да сам вредан, али да волим да сањарим док гледам кроз прозор. Код куће, мама и тата шапућу да сам несташан, али да им је драго што сам пун идеја. Чак и ветар понекад шапуће о мени. Кад дуне кроз лишће, као да ми говори да трчим брже. Kао да ме храбри да ја то могу и да је сва снага у мени. Ноћу, када лежим у кревету, чини ми се да месец и звезде шапућу да сам посебан, баш као и свака друга особа на овом свету.
Можда шапат о мени није увек исти, али знам да ће увек постојати. Јер свако има свој шапат који га прати, чак и кад га не чује.
За Табла Фест 25
Огњен Перић, III-4, Основна школа „Ђура Јакшић“, Јелашница, Одељење у Просеку, Ниш, Србија
Ментор, наставник Драгана Савић
