САН
Понеки сунчев зрак стидљиво је почео да се пробија кроз прозор. Од свих места у мојој соби изабрао је баш мој образ да се заустави.
– О, зар је већ свануло? – помислих.
Устао сам и спремио се да одем у продавницу да купим хлеб. Испред зграде приметих да сунце полако нестаје. Подигох поглед да видим шта се дешава, кад оно, сунце није заклонио облак. То је био летећи тањир. Погледао сам око себе да видим да ли још неко то примећује. На улици није било никога. Кола су била преврнута и запаљена. У даљини су се чуле експлозије и видели ласерски зраци.
– Боже, то је почела инвазија ванземаљаца!
Погледао сам у продавницу и уместо радника видео мршаво, високо, зелено биће са буљавим очима. Одлучио сам да се вратим у стан, али врата зграде су се закључала. Док сам покушавао да отворим врата један зелени створ ми се приближавао и пружао руке ка мени. Покушавао сам да вичем, али узалуд. Глас ме је издао. О бекству није било ни говора, ноге нисам ни осећао. Покушавао сам да се раздерем.
– Нееее! – али ништа.
Рука се полако приближавала. Очи су ми се рашириле. Рука ме је додирнула по рамену и тада сам чуо глас:
– Оги, буди се, време је да идеш у школу!
За Табла Фест 20
Огњен Златковић, III-4, ОШ „Срефан Немања“ Ниш, Србија
Ментор: Ирена Сретић