Кад ја оматорим
Кад сам била велика
Кап по кап падала је, чуло се пљуштање кише. Са клупа се сливала вода и све се чинило тмурно, непријатељски. Обливао ме зној, језа се ширила немоћним телом. Очи су се заклапале. Глава заокупирана страхом који је био само њена илузија. Склупчала сам се и наслонила на зид зграде, заривши главу међу колена, низ лице се сливала хладна суза. Осећала сам се као тачка коју нико није примећивао, срце се стезало, а уши је парао јецај, самоћа је убијала. А онда, у тренутку највеће слабости осетила сам нечију руку на свом рамену. Подигла сам главу и мој поглед сусрео се са њеним. Те зелене очи уливале су храброст и осетила сам да се полако одижем од земље. Постајала сам све већа и већа, расла сам све док главом нисам ударила у небески свод. Уследио је загрљај, срце је омекшало, а тело је подрхтавало. Једина жеља била је да тај моменат траје заувек. Кад сам била велика
За Табла Фест 23
Оливера Савић, 6/5, Литерарна секција ОШ „Никола Тесла“ Раковица, Београд, Србија
Ментор: Александра Дракулић
