Познати странац
Ми смо сви попут ливадских поља
на падинама оних завејаних планина
у ничијој земљи.
Проклети смо увенућем,
или пак подарени својим ликом
у бистрим и прозирним горским очима.
Онда смо у вечности уваљани
у песковито морско дно
и сплетом околности које смо прескакали
остављени у поменским дугим листовима-
тако непрегледним обалама сниване земље.
Ми смо и све и ништа
и раздор
и пакт
и предрасуда, чињеница, опомена
и елемент.
Ми имамо све то
и страх
и образ
и визију, сан, понос, его
и страст.
Тада сам знала и да ћутим,
лутам јавом,
прелиставам сва та,
човек би рекао,
мала сећања.
Те ноћи када су се
облаци обесили о јасене
и вео мука прекрио
нашу насмејану магнолију.
Те ноћи када си отишао
без поздрава
без осврта
без и да ме,
по последњи пут,
обавијеш, осмотриш, обојиш.
Да си имао боју
био би окер-
земљино друго сунце
и венерин месец.
А волео си да се кладиш,
улагао си семафоре, мрак, дугу, небо, улице, своје износане фармерке
јер ти ништа друго ниси ни имао.
Моју лудост,
мамине очи,
татин бес,
дивљи шарм
и део свакога,
сваке приче,
сваке песме,
сваке сузе
и кезио си се.
То си знао!
Тајац. Рез. Прекид. Тачка.
Баш тако је изгледала та ноћ.
И свака следећа.
И свака будућа.
Ми више нисмо одрасли.
Једном си рекао
да желиш да будеш неко други
да желиш да се изгубиш
и да желиш да те не тражим.
Једном си помислио
да желиш да будемо странци
и да желиш да се рукујемо.
Не, ти то никада ниси рекао.
Али ја сам видела
да то желиш.
Ја сам крива.
За Табла Фест 25
Оливера Савић, 8/5, ОШ „Никола Тесла“ Раковица, Београд, Србија
Ментор: Александра Дракулић
