Вода
Сама сам.
Седим у води
И запљускују ме шамари реалности.
Дочекаћу јесен овако бледа
Уместо да се црвеним од додира мраза.
Да ли је огорченост суровија и
Од Танталових мука и
Сањање храбрије и од Прометеја?
Постоје ли ветрови окрутности
Који се само сруше на проклету судбину?
Или њихова бојажљивост само изгледа невино
Док не покажу зубе?
Промене се у тренутку.
Потребан им је секунд да
Попут камиказе или какве кратковиде чељади
Прекину нит у рукама Суђеница.
Ја сам сама.
Седим у води.
И тишина свирепости влада над очигледношћу.
Однекуд чује се граја.
Али рубови шуме само се шире
У помен лутајуће мисли.
Морам ли спознати судску истину
Да бих знала да пролећнице не постоје?
Урасли смо у тишину Хадова царства.
Само се чује Орфејева харфа
И ја ћу се већ са првог степеника бацити у Стикс.
Знаш да ћу устати, јер акрепи постоје,
А вера ће моју самотну епопеју мука
Сахранити у раке таласа бесповрата.
За Табла Фест 25
Оливера Савић, 8/5, Литерарна секција школе „Никола Тесла“ Раковица, Београд, Србија
Ментор: Александра Дракулић
