У бакином шпајзу је увек гужва, али иза велике канте са машћу крила се једна сасвим мала, прашњава теглица.
„Псст, има ли кога?“, шапнула је мала тегла меда.
„Охо, па ти си још ту!“, узвикнуо је велики ајвар, „Мислио сам да су те појели још прошле зиме.“
Мала теглица се тужно зацаклила:
„Бака ме је оставила „за не дај Боже“, ако некога заболи грло. Али сви су здрави, па ја овде играм жмурке са пауком већ месецима!“
Тада се огласио домаћи сок од малине: „Не брини, малена! Ти си наше најслађе благо. Кад стигне права зима и завеје снег, ти ћеш бити најважнија на столу!“
Усред те велике приче, нешто је зашуштало у самом ћошку. Била је то мала кесица прашка за пециво. Она је тако танка и лагана да се стално плашила промаје.
„А шта ће бити са мном?“ запитала је дрхтавим гласом, „Ја нисам велика и јака као ви, тегле. Мене може сваки поветарац да однесе!“
Стари деда Венац паприка се насмејао тако јако да су му се папричице затресле: „Е, моја мала, без тебе нема кифлица ни рођенданске торте! Ти си мађионичар који чини да све нарасте и буде мекано као облак. Сви ми овде имамо свој задатак.“
Кесица се тада смирила и поносно исправила своје ћошкове, схвативши да чак и најмањи станар шпајза може да направи највећу радост.
Мала теглица се насмешила својим дрвеним поклопцем. Схватила је да није заборављена, него да се чува за најважнији тренутак.
За Табла Фест 26
Павле Мијаиловић, 2-3, ОШ “Мића Стојковић“ Умчари (Београд), Србија
Ментор: Нада Млинар;
Друго место за литерарни рад у првој категорији по одлуци Стручног жирија
