Сваки пут када погледам у башту, сетим се тебе. Када се само сетим сати које смо проводили тамо… А сада? Па сада је остала само успомена, та горка успомена. А када је се сетим, сузе саме крену. А говорио си да је смех јачи од плача и да од суза немамо ништа. Увек си био насмејан, али и даље нисам открила да ли је то само да ми не бисмо видели твоју тугу или си једноставно такав, ведар.
Сваки пут када смо били у башти, следило би чувено питање „Деда, а које ти је омиљено унуче?“ Ти би рекао да су ти сви исти и да нас све једнако волиш. Ми бисмо ти рекли да мораш да изабереш неког од нас, али ти си био упоран да смо ти сви једнаки.
Стварно се дивим твојој упорности. Али не само томе, већ какав си био човек од речи. И то не бих знала да није било момената и прича проведених у башти мог детињства. Баш те догађаје препричавамо и знамо да наше успомене неће никада избледети и отићи из оне наше баште из које си нас брзо напустио. Најбитније – као добар човек и најбољи деда.
За Табла Фест 25
Петра Рибић, VI-3, ЈУ ОШ ”Анто Ђедовић” Бар, Црна Гора
Менторка: Љиљана Миловић, проф.
Прво место у категорији литерарни радови средњи узраст по одлуци Дечијег жирија
