ЛитерарноСтваралаштво

Подиже главу и схвати да може да удахне

Осврћући се на свој живот, схватио је да је срећан. Дисати, волети, мислити… То је смисао живота. Често се разочаравао и падао, али је сваки пут устајао снажнији, паметнији, ведрији.
Десило се то када се преселио у нову школу. Нашао се у чудној ситуацији. Сви су гледали у њега, а он није знао зашто. Осећао се кривим без кривице. Као да је имао рогове на глави. Брзо је навукао капуљачу и истрчао из школе. Дуго је шетао београдским улицама. Желео је да му се разбистре мисли. Када је схватио да може да удахне, срео је њу. Било је то напуштено штене које је дрхтало од страха. Гледало је у Александра тужним, умиљатим погледом. Решио је да га понесе кући. На путу је срео девојчицу Магдалену која је уплакана тражила изгубљено штене. Питао ју је: ,,Да ли је ово твој пас?“ Она је узбуђено климала главом и прихватила Шапицу. Погледала га је пријатељски, са много захвалности. Затим му је рекла: ,,Хеј, зар ти ниси нови ђак наше школе?! Видела сам те данас како брзо напушташ хол. Да ли ти се нешто десило?“ Александар је одговорио да је био збуњен. На себи је осетио погледе многих и чинило му се као да је на неком испиту. Није знао шта да ради и нагонски је изјурио у двориште. Она му је рекла да не треба да брине о туђем мишљењу и да ће га прави пријатељи увек прихватити какав год он био.
,,Желим да се дружимо.“
Александар је њену понуду радо прихватио и предложио да оду да купе поводац за Шапицу – како се никада више не би изгубила.
Тако је почела њихова, чинило се нераскидива веза. Свакодневно су заједно одлазили у школу и увече шетали Шапицу поред реке. Захваљујући овом другарству, Александар је убрзо заборавио на муке прилагођавања на нову средину и постао врло популаран у свом одељењу. Био је отворенији, спремнији да затражи савет и да га да другима. Испоставило се да је одличан математичар, који радо помаже мање талентованима, нарочито пред писмене задатке. Поред тога, значајно је допринео успесима школског фудбалског клуба.
Но, Александрова прихваћеност ненадано је утицала на његову и Магдаленину блискост. Барем је она тако мислила…
Једнога дана, на школском одмору, Магдалена је на ходнику срела Александра. Насмејана је подигла руку. Таман да изговори: „Ћао!“, Александру је пришла Тамара и одвукла га из њеног видокруга.
„Знала сам!“, помислила је Магдалена. „Тако је то када слава удари у главу!“
Читавог дана била је нерасположена. После школе отишла је по Шапицу, а затим се спустила до реке. Села је и замишљено гледала залазак сунца.
„Како је све пролазно!“, изговорила је тихо, као да се обраћа Шапици. Куца ју је саосећајно оњушила и заузела место поред њених ногу.
Све је било тихо. Магдалена се осетила усамљено. Сећала се дивних дана проведених са Александром. Њене мисли прекинуо је лавеж. Шапица се унервозила. Магдалена се окренула и угледала оно што је у том тренутку најмање желела да види. Били су то Тамара, Александар и читав „чопор популарних“. Било јој је јасније него икад да ту више не припада, да ју је Александар заборавио и да више није део његовог живота. Вероватно је се више и не сећа. Не би је ни погледао да Шапица није упорно лајала и скретала пажњу и на себе и на Магдалену. Уочила је да је и он њу видео, али овога пута није очекивала да ће јој се јавити. Престала је да се нада.
Шапица је наставила да лаје, а затим је потрчала ка Александру. Узалуд ју је Магдалена дозивала. Шапица се приближила друштву, лајала и махала репом. Тамара је нељубазно одмахнула руком и повикала:
„Померите ову досадну џукелу!“
Сви су се смејали. Магдалена је пришла и подигла куче.
„Води рачуна о свом псету!“, продужила је да командује Тамара. „Не сме да напада људе!“
„Пусти је, молим те“, добацио је Бранко, „видиш да је чудакиња! Цела школа прича да је у секти. Зато је увек у црном! Можда је вештица! Хајдемо одавде!“
И даље су злобно коментарисали и смејали се, а затим су нестали иза угла. Магдалена је спустила главу. Дуго јој је у ушима одзвањао тај смех. Нису је погодиле њихове увреде. Заболело ју је то што он није ништа рекао. Једна суза скотрљала јој се низ лице. Питала се у чему је погрешила и како људи могу бити тако зли. На путу до куће није могла да заустави сузе. Ушла је у стан и запутила се ка својој соби. Само је желела да преспава дан. Пред њом се појавио њен тата. Покушала је да сакрије сузе.
„Магдалена, шта се догодило?“, забринуто је питао.
„Ја сам…ја сам….“, грцала је и покушавала нешто да изговори.
„Смири се, шта није у реду?“
„Он је…он је….“, гушила се у сузама.
„Не могу да те разумем. Шта је толико страшно?“, загрлио ју је, настојећи да је утеши.
Шапица је залајала.
И даље је плакала. Време је пролазило и дуго је била у очевом загрљају. Кад се мало сабрала, одговорила му је:
„Сећаш ли се дечака који је пронашао Шапицу?“, казала је јецајући и почела да му објашњава шта се догодило.
У почетку ју је забринуто гледао, али како је прича одмицала, било му је све јасније. Посаветовао ју је да се суочи с Александром како би решили проблем. Уплакана је отишла у собу, а Шапица је у стопу пратила. Наставила је да размишља о Александру цело вече и покушавала да нађе разлог зашто ју је изневерио. Дуго је размишљала, није могла да заспи и на крају је одлучила да поразговара с њим наредног јутра пре школе.
Рано ујутро дошла је до његове куће и покуцала на врата. Одатле су допирали гласови, али нико није отварао. Отишла је до прозора његове собе и видела да је он тамо. Тада се још више изнервирала и бес у њој се распламсао. Више није размишљала о томе како да испадне фер према њему и у себи је рекла: „Вратићу му мило за драго“. Питала се на који начин да понизи најпопуларнијег дечака у школи. На памет јој је пала луда идеја. Полако је отишла до његовог бицикла и избушила му гуме. Вратила се кући као да се ништа није десило, али се ипак мало забринула. Овај ружан, осветољубив поступак нимало није личио на њу.
Када је дошла у школу, већ се била проширила вест да су избушене гуме на Александровом бициклу. Понашала се као да ништа не зна и да је се то уопште не тиче. Александар је свима у школи причао шта му се десило. Деца која су желела да буду као он трудила су се да му помогну. Тада је дошла усплахирана Тамара.
„Александаре, нећеш веровати!“, уздахнула је и наставила да прича:
„Она мала секташица ти је избушила гуме на бициклу. Видела сам је! Видела сам је данас пре школе.“
„Магдалена? Никад не бих посумњао на њу. Да ли си сигурна да је то била она?“, зачуђено ју је питао Александар.
„Да, то је била она. Ушла је у твоје двориште, проверила да ли сте код куће, а затим ти је избушила гуме. Носила је ону своју секташку црну одећу“, тврдила је Тамара.
Све му је постало јасно.
Те вечери, када је звонило за крај шестог часа, сачекао ју је и предложио да је отпрати до куће. Изненадила се и збунила. Александар није желео да је одмах нападне. Питао ју је како је и зашто се удаљила. Била је затечена. Бес је проговорио из ње:
„Како мислиш зашто? Како се ти према мени понашаш? Избегаваш ме, стално си са онима који ме исмевају и вређају. Доста ми је свега! Грозан си! Дружио си се са мном док ниси имао с ким, док ниси постао господин популарни. Шта сад желиш од мене? Шта хоћеш?“
Почела је да плаче и окренула главу јер ју је било срамота. Осетила је и стид и разочараност. Александар је тог тренутка све разумео и спонтано ју је загрлио.
„Молим те немој да плачеш! Знам да сам те повредио. Схватио сам то данас када ми је неко пробушио гуме на бициклу. Извини.“
Одгурнула га је од себе и викнула:
„Ја сам их пробушила, ако желиш да знаш.“
Скупила се, а рамена су јој дрхтала. Опет ју је загрлио, а онда јој говорио тихо, пун саосећања:
„Желео сам да будем популаран, да ме сви воле, али нисам увидео да ћу тако изгубити тебе, свог најискренијег пријатеља. Опрости ми, молим те!“
Погледала га је лепим, крупним очима и рекла:
„Извини за гуме. Опраштам ти.“
Пошли су кућама држећи се за руке.
Ствари у школи од тада су се промениле. Александар је и даље био популаран, али је проводио више времена са Магдаленом, седео с њом у клупи, а често су поред реке шетали Шапицу.
Обоје су научили да неспоразуме не можемо превазићи ако о њима ћутимо. Живот је непредвидив и ставља пред нас разне препреке. Важно је да их савладамо и да из њих изађемо јачи.

Ово је прича коју су написали ученици 5, 6, 7. и 8. разреда ОШ “Браћа Барух” Београд и ученици 8. разреда ОШ “Владимир Роловић” Београд. Како су се приче из народне књижевности преносиле “с колена на колено”, тако се наша преносила, у Вукову част, из одељења у одељење. Свако одељење написало је по 150 речи и тако је настала ова прича. Менторке: Милица Живковић, Милица Перишић, Весна Миличић и Јелена Ђорђевић.