Попећу се на врх планине
У подножју сам. Гледам ја њу, гледа она мене. Висока, стрма, пуна шибља и дрвећа – планина.
Испред мене два пута. Један лакши, којим је много њих прошло. Стаза је утабана. Нема шибља, грања и препрека. Друга стаза – потпуно другачија. Неутабана, стрма, кривудава, пуна тајни, изненађења и препрека. Проходна за оне који се боре и имају циљ. Гледам стазе, гледају и оне мене. Размишљам.
Планина није сама. Има ветар, кишу, али и сунце. Ни ја нисам сама. Имам жељу, знање и циљ.
Крећем бојажљиво и несигурно. Корачам ка другој, непознатој стази. Мами ме што је чудна и кривудава. Почињем да се пењем. И даље ми је корак уплашен, али се пењем. Упознајем ту, у исто време, и страшну, и изазовну стазу. Гледам ја њу, гледа она мене. Наилазим на цвет. Мали, ситан, једва приметан, али леп. Зрачи неком позитивном енергијом. Гледам га још мало па настављам пут. Корак ми постаје сигурнији и чвршћи.
Ходам. Грање ми мрси косу. Једва пролазим. Подижем поглед. Огромно стабло ми је препречило пут. Хвата ме паника. Бојим се. Почињем да мислим да је она лакша, утабана стаза била боља. Али нешто осећам, нешто ми не дозвољава да одустанем. Гледам стабло, гледа оно мене. Прилазим му, проучавам га. Немогуће је. Не могу га прећи.
Одједном, иза себе чујем крцкање гранчица и шуштање лишћа. Окрећем се и видим срну – прелепу и поносну. Прилази ми, стаје поред мене. Гледа она мене, гледам ја њу. Њен поглед ми даје сигурност и мир. Срна је мој пријатељ, осећам то. Осећам њену подршку. Одједном, корак ми постаје дужи и заједно са срном прескачем препреку.Успела сам! Успеле смо! Настављам пут јача јер поред себе имам пријатеља.
Приближавам се врху. Планина ми се смеши. Срећна сам! Попела сам се! Пуца поглед. Поља, шуме, села, градови – мој циљ. Видим подножје и себе некада малу, на почетку. Коначно сам на врху! Прелепо је!
За Табла Фест 19
Ружица Стевановић, 7. разред, ОШ „Коста Абрашевић“, Ресник, Београд
Наставник: Абелина Величковић Шућур
