ОЧИ СУ КРИВЕ ЗА СВЕ
Ништа мени овде није јасно! Како се један обичан дечак претворио у дивног принца, његов осмех у сунца сјај, а велике, клемпаве уши у нешто најслађе на његовој глави?!
Каква је то магија направила чудо? Очи! Његове очи су криве!
Оне варнице из очију што врцају када ми пружи руку, право у срце бију. Тада ми се чини да је моје срце мета, а његове очи стрелице. И свака у центар погађа! А тек сјај који сине у тој модрини када се ја осмехнем!
Помислим – Боже, како му очи сјаје. Он је мој анђео!
„Очи плаве, доћи ће ти главе“, пева ми сестра стално. Она не зна како изгледа када их ујутру на ходнику сретнем. То нису очи, то је море у које пожелиш да урониш и ту останеш. То нису очи, то је небо у које се винеш и не желиш да сиђеш назад на Земљу. То нису очи, то је сунце чији ме зраци греју цео дан и од којих су ми образи црвени стално. Осмех у тим очима одмах поправи двојку из математике. И још један осмех, и излечена је чак и тројка из ликовног. Брљотину на писменом из српског мало је теже исправити, али ако мало дуже гледам у те насмејане, модре очи, стихови се сами нижу. Песма ће ублажити бол ♥
За Табла Фест 19
Сара Вићентијевић, 8-3, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток, Београд, Србија
Наставница Снежана Стојановић
