КАД ЈА ОМАТОРИМ
Кад ја оматорим, сешћу под дрво
које сам одавно засадио прво.
Слушаћу глас из корена дубљих,
што струји све до грана плодних.
Каже дрво без имало стида:
„Има ли на овом свету мало мира,
да док на мени ласта стоји,
испод мене поточић жубори?”
Времена се мењају, дрво каже,
а при том ништа променити не може.
Нема више ко дрвеће да сади,
ни људи стари, а камоли млади.
Нема ко у селу да храни биљке,
осим једне старе баба Босиљке.
Чему сада служе сунца зраци
када нам биљке продају странци?
Осетићу земљу макар на кратко,
биће ми мило, биће ми слатко.
Загрлићу дрво као рођеног брата
и ставићу му медаљу око врата.
Дрво је борац, издржало је недаћа доста,
већ деценијама нема ниједног госта.
Лепо је још мој мудри деда зборио,
није срећан тај што се поштено није ознојио.
Кад ја оматорим, природа ће ми тајну рећи
како здраво живети, како границу не прећи.
У својим плодовима животну мудрост крије:
Има ли од среће и здравља ишта важније?
За Табла Фест 23
Сергеј Јовић, VII-1, ОШ „Његош“ Ниш, Србија
Предметни наставник: Јелена Јонић
Друго место на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 23“ по одлуци Дечјег жирија у категорији литерарни радови старији узраст
