НЕЋУ ДА КРИЈЕМ СВОЈЕ ЕМОЦИЈЕ
Ноћ је још будна. Прозорска светла су одавно угашена, а Месец је високо горе. Очи су ми се већ привикле на мрак. Можда ту и тамо прође неки ауто и заблесне ме. Опет мрак. Баш је тихо у овој ноћи. Можда се понегде чује неки позив сове. Осећам као да позива баш мене да јој правим друштво на неком трулом дрвету.
Неки инстинкт ми каже да ће ускоро да сване, да ће на стражу доћи Сунце. Али Месец се не предаје. Будно пази и гледа на мој град. Звезде су се као неки мозаик поређале по ноћном небу. Сазвежђа су ме само мучила да маштам. Пронашао сам њен лик у једном. Чудно да сазвежђе већ није добило име по њој! Док спајам те небеске сијалице, осећам као да ходам по облацима. И да нисам сам. Она ме држи за руку.
Месец ме је гледао право у очи. Примећујем умор у његовим очима. Полако се ноћ успављује. Заслепљују ме зраци сунца. Ноћ је наизглед заспала, можда, за друге. Мени не. Нећу да кријем своје емоције. Чувам ову ноћ у срцу, можда је и она будна.
За Табла Фест 23
Сергеј Јовић, VII-1, ОШ „Његош“ Ниш, Србија
Предметни наставник: Јелена Јонић
