ЛитерарноСтваралаштвоШампион

Сергеј Јовић – У САНКАМА СНЕЖНЕ КРАЉИЦЕ

У САНКАМА СНЕЖНЕ КРАЉИЦЕ

„Свако би волео да буде део неке бајке“, понављао сам у себи док сам ишао улицама града. Гледао сам лево-десно и видео две руже како су пале из саксије. Сагнуо сам се и подигао их са земље. Нећете веровати ко је са прозора рекао здраво. То је Герда! А и Кај је изашао. Али не са добродошлицом. Рекао је: „Ко дира моје руже?“ Извиних се и кренух даље.

Ухватио сам жељу на делу. Био сам у бајци. Скакутао сам од среће. Само још фали да нађем санке Снежне Краљице. Кад одједном – појавише се испред мене. Био сам дуго пешачио, неће ми шкодити да предахнем. Сео сам. Одмах су почеле да се уздижу правећи вртлог снега и ветра. Одједном, први ирвас проговори: „Куда идемо?“ Нашао сам се у чуду. Кад боље погледах, није био ирвас. Био је то ледени патуљак. И био је сам. Ко зна где је било преосталих шест! Уосталом, једна бајка ми је сасвим довољна. Још једном патуљак понови питање, али овога пута загрме претећи: „Куда?“ Скупих храброст и рекох: „У Ледени дворац!“ Он је само убрзао, није одговорио. Замислих се. Ипак ће Снежна Краљица морати довести Каја пешке у палату.

Већ на пола нашег пута, одозго видех Герду. У потрази је за Кајем. Одлучио сам да је одвеземо. Када смо сишли доле, чуо сам Герду како шапуће себи у браду: „Поквариће бајку!“ Зашто бих покварио бајку? Да се нисам неприкладно обукао можда? У даљини смо видели чуваре прелепог Леденог дворца. То су били медвед и змија. Приближили смо се таман на време да видимо како медвед отвора чељусти и из њих излеће рој сребрних пахуљица. Змија је само стајала и вребала како да нас заледи својим угризом. Стигли смо до палате. Али где је улаз? Видех ледене коцке кроз прозор и како поред њих седи Кај, полузамрзнут. Нисам знао чему служе те коцке. Герда је угледала капију. Ушли смо и потрчали према Кају. На свакој коцки је писало по једно слово: О, П, В, Р, Т, И, С, Ј, Љ, А, Е, Т. Размислили смо. Углас повикасмо: „Пријатељство!“ У истом тренутку страшни чувари су се отопили заједно са Леденим дворцем, а Снежна Краљица се претворила у девојчицу.

Ето, драги моји. Добро је што сам упао у ову бајку, па сам научио да је пријатељство најважније и да не познаје границе. Не смем ни да помислим шта би се десило да сам се нашао у шуми са Црвенкапом и вуком.

Сергеј Јовић, IV-2, ОШ „Стефан Немања“, Ниш, Србија

Ментор: Данијела Шуњеварић

Прво место на 7. литерарном конкурсу „Ко каже да не читам лектиру?“

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com