Када дођеш у године неке
И мисли ти одлутају у облаке меке,
Заборавиш тада меде и зеке
Помешаш дане, стрине и теткe.
У глави ти у исти мах буде све шарено и мутно
И осећаш се помало чудно.
Срце ти лупа, душа ти вришти,
а у ушима нешто пишти.
Час си тужан, час би срећу да делиш.
Помало плачеш, па се веселиш.
Глава ти пада, често ти се спава
Бојиш се да оно ружно не постане јава.
И тако редом у круг се вртиш,
Не можеш да спаваш, не можеш да учиш.
Постанеш шашав, одједном трапав.
Уместо да делиш и множиш
Ти стихове нижеш, смело их сложиш,
А онда осетиш то нешто у стомаку.
Несташан лептир те у висине носи
Благи поветарац милује по коси.
Рећи ћу ти нешто врло важно.
Знај, чаролија љубави нема крај.
Долази тихо, на крилима ветра
Душа ти постане помало сетна.
Шири се као бела једра,
А срце голица твоја недра.
Тада га ти пажљиво ослушни,
А ако наиђу олује неке
И нечије руке постану грубе и далеке,
Загрљај мајчин тада те чека
И њена рука, топла и мека.
На њено крило ти главу спусти
И отићи ће брзо облаци густи.
Пред тобом се тада сва туга сруши
Мајчину љубав увек носи у души.
Врло је важно, то добро знај!
Сваку муку побеђује њен загрљај!
Софија Коцић, V/2, ОШ „Никодије Стојановић Татко“ Прокупље, Србија
Ментор: Љиљана Суботић
