Лик из књиге је мој идол
Тог априлског дана 2020. године било је топло, али смо морали да останемо у кући јер је било проглашено ванредно стање. Време је било јако лепо и коначно је природа почела да се буди, а људи су ужурбано сређивали своја дворишта како би лепо време дочекали у чистим баштама. И моји су чистили ту около, а ја и браћа и сестра смо се играли у улици.
Док је мама окопавала ружичњак, искористила сам прилику да побегнем до краја улице да вирнем где се чула та велика граја. Учинило ми се да сам видела пуно деце, а то ми је било незамисливо јер нигде није било никога ових дана. Кренула сам ка крају улице кад видех ред деце која су стајала нестрпљиво.
„Том“, помислих одмах. „Знала сам“.
Само је тај тршави обешењак могао да смисли овако нешто. Мама ми је бранила да се дружим са њима јер су стално упадали у неке невоље. Он и Хаклбери Фин су по читав дан смишљали разне лудорије. Мада, кад мало боље размислим, ни ја нисам баш луда за школом. Много ми се више свиђа да се пентрам по дрвећу и истражујем по шуми. Али шта је, ту је. Боље слушати маму, него бити у казни.
Пошто данас није било школе, одлучих да се подружим мало са њима и видим шта је сада смислио. Видех га како окупљеној деци објашњава начин фарбања ограде. Деца су га молила, нудила му поклоне и дрангулије, а свако је једва чекао својих пет минута како би фарбао ограду. Знала сам да је у казни. Јуче нам је Сид рекао да се потукао и да га је тетка казнила да офарба ограду. То сам знала, али нисам веровала у ово што видим сопственим очима. Сва деца из краја су хтела да фарбају уместо њега, а он је уживао. Јавила сам му се, а он ми рече да данас само дечаци фарбају ограду, а да ће сутра можда и девојчице моћи. Погледала сам га испод обрва: „Боже, Томе, па зар мислиш да мене можеш да превариш као ове мученике овде?!“
Насмејао се од срца. Понудио ми је лењу питу коју је добио од једног дечака за пет минута фарбања ограде.
„Виђаш ли Беки?“, коначно ме упита, а знала сам да га само то мучи.
„Њени су отишли на село док ванредно стање не прође“, рекох му, а његове очи се стужише. Много ју је волео. Буквално од првог дана када ју је срео. Она је била кћи угледног судије, а он сироче које одгаја тека, и које не воли школу. Јако је патио за њом.
Хтедох да му уделим пар савета у вези са њом, али било је прекасно. Мама је схватила да сам побегла. Разредна ју је звала, пошто нисам предала рад из српског. Боље да пожурим кући иначе ћу ја сутра да фарбам ограду или заливам руже.
„Идем, Томе, видимо се сутра“
„Здраво, Србија“, рече некако тужно.
„Хеј, не тугуј, проћи ће епидемија ускоро, а онда идемо у заједничке враголије.“
За Табла Фест 23
Србија Симоновић, 8-1, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток, Београд, Србија
Наставница: Снежана Стојановић
