Моја табла широка као свемир
Ја сам Србија. Моји родитељи су у мом имену сакупили сву љубав према домовини и мене од малена учили да ценим и волим сваку њену стопу.
Одрасла сам у Земуну, тачније на Дунаву. Тамо сам расла гледајући старе аласе и сањајући о великим белим бродовима. Сусрет са кошавом која мрси косу, а у пролеће носи мирис реке, био ми је омиљен.
А онда смо се преселили у подножје Авале. Уживала сам ујутру да се прва пробудим и са првим цвркутом птица, искрадем у башту комшије Пере, да уберем трешње и јагоде. Осећао се свуда мирис процветалог јоргована. Али, ништа се не може упоредити са тек олисталим гранама нашег старог ораха који се грана високо, ка небу.
Често у наше двориште залутају фазани и за успомену нам оставе по једно перо, које сестра и ја брижљиво чувамо. У рано лето уживам у шетњи кроз житна поља. Кроз златно доба житног класја поносно корачам напред. Растем тамо где расте небо, изнад поља у цвету.
Ја сам поносна Србија, која одраста у слободи, окружена љубављу, која је саткана од лепоте моје домовине.
