Нећу да кријем своје емоције
Та новембарска ноћ била је прехладна. Киша која је растапала пастелне боје опалог лишћа и увеле траве, својом хладноћом је давала још тамнији изглед и још мрачнији утисак овој грозној ноћи.
Једна керуша се вукла тужно уз обалу сеоске речице. Њена жута длака се пресијавала на месечини као под рефлектором који је желео да се њена бол обелодани пред суровим светом. Месец јој је сјао као да јој се штене смеје, али се она осећала као да је својим сјајем уперио прст у њу не би ли је овај сурови свет још повредио. Не би ли јој људи нанели још зла. Како? Па, људи желе да имају пса чувара, другара… али не желе његову децу. Онда их однесу и убију. Или они који иду пар корака унапред, они оперишу псе да не могу никад да остваре потомство.
Понекад се питам шта то има у људима зло да узму неки туђи живот и свесно га упропасте. Свесно му нанесу зло. Свесно га поломе, покваре, узму му душу и срце и баце на пут… па изгазе.. прегазе… или као сурови власник, који је убио штенад наше керуше… Узео је плод љубави и душе и бацио га у хладну реку.
То слабашно мало телашце не може да се одупре ономе коме је одлучила да буде верна до гроба. Ономе коме је одлучила да служи и верно га прати. Ја стварно не знам колико дана керуша носи своје штенце у стомаку, али колико год то било, верујем да воле исто као што мајка воли своје дете које носи испод срца девет месеци па га онда гаји, доји, подиже, учи… И могу само да замислим колики је бол кад ти одузму то дивно биће, тај наставак твог тела, твоје душе и љубави.
И драго ми je што не знам која је граница људске суровости. Срећна сам што не познајем оквире људске злобе и ништавости.
Тако је слично и са одраслима. Убијају своју нерођену децу. И зову се људи… Јесу или нису, не знам ни ја…
За Табла Фест 23
Србија Симоновић, 8-1, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток, Београд, Србија
Наставница: Снежана Стојановић
Друго место на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 23“ по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови старији узраст
