Музеј
Постоји један музеј мали,
који се својом пролазношћу хвали.
Хвали се својим прошлим животом,
а све одише чистотом и лепотом.
Улазим тихо и лагано сада,
плашећи се да не уништим чаролију,
која у њему вечно влада.
Чујем непознате звуке, који ме зову
да откријем музејску чаролију ову.
Не знам, да ли да идем лево, десно или право?
Лево видим наше јунаке и песнике
и кажем им: ”Здраво!”
Десно видим културу и обичаје,
а ова чаролија као шетња лавиринтом траје.
Корачам ка музејском лавиринту,
долази сећање на приче мојих предака,
које су уткане у сваки предмет из давних времена.
Угледах предмете за које не знам чему служе,
а шетња овом чаролијом траје све дуже.
Стижем до краја музејског лавиринта,
пуног срца у садашњост се враћам,
остављам музеј, нека чува прошлости бреме,
а ја корачам у неко ново време.