„Срећа не зависи о стварима око нас, већ о начину на који их гледамо“, написао је велики Толстој. Али, колико често људи то забораве? Трче за новцем, за предметима, за нечим што свет види као богатство, а заправо пропуштају оно најважније – праву, искрену срећу.
За мене, срећа није ни у сјају луксузних ствари, ни у ономе што се може купити. Срећа је у осмеху моје сестре, оном најчистијем и најлепшем на свету. Срећа је у топлим рукама моје маме, у њеним брижним очима, у речима које ми враћају снагу. Срећа је у пријатељству, у тренуцима када се смејемо без разлога, када делимо обичан дан, а он постане посебан.
Моја мама је мој ослонац. Њене руке су увек ту да ме утеше, њен глас да ми да снагу. У њеним очима видим љубав, бригу, непроспаване ноћи и неизмерну пожртвованост. Она је за мене више од родитеља – она је мој јунак. Њена љубав не може се купити, не може се мерити, она се само може осетити, и то срцем.
А моја сестра… Она је право благо. Можда не може да разуме све што јој кажем, можда не може да изрази баш сваку своју мисао, али може да се насмеје онако како нико други не уме. Њен осмех није обичан – он је искрен, топао, пун љубави. Кад се смеје, цео свет постаје лепши. Њене руке су нежне, али када ме загрли, осећам да ништа на свету не може да ме повреди. Моје другарице Симона и Сенка воле је и чувају је као да им је сестра. Њихова љубав показује да праве вредности не познају границе, да се љубав не исказује речима, већ делима.
Незаборавни су тренуци које проводимо заједно. Наш излет на брду Чукљеник није био само обичан дан у природи. Сунце нас је миловало, ветар се играо с нашом косом, а наш смех разливао се као најлепша песма. Нисмо имали ништа посебно, а опет – имали смо све. Тај осећај слободе и среће, ту повезаност међу нама, никакав новац не може да купи.
А музика… Музика је мој свет, моје уточиште. Када свирам клавир, све око мене нестаје – остајемо само мелодија и ја. Када певам етно-песму, осећам се повезано са прошлошћу, са људима који су пре мене певали те исте ноте, са емоцијама које су оставили у њима. Музика није нешто што можеш купити – она се осећа, она живи у души, она је део мене.
Не поседујем богатство ни луксузне ствари, али имам нешто вредније од свега. Имам осмех моје сестре који светли јаче од било каквог блага. Имам руке моје маме које ме чувају и срце које ме воли безусловно. Имам пријатеље који су уз мене, који ме разумеју, који ме чувају као најдрагоценији дар. Имам музику која ми даје крила и слободу коју нико не може да ми одузме.
Као што је Меша Селимовић рекао: „Љубав се ионако не баца на кантар, љубав се даје, без да се ишта заузврат тражи…“ А ја је имам у изобиљу – у загрљају, у осмеху, у тренуцима који се не мере новцем.
„Од свега што човек у животу оствари, само су тренуци ти који се памте.“
И баш ти тренуци су моје највеће богатство. Можда немам све што се може купити, али имам оно што се не може купити новцем. И то је вредније од свега.
За Табла Фест 25
Срна Миловановић, 5-1, ОШ ,,Радован Ковачевић – Максим“ Лебане, Србија
Ментор: Милица Цакић Ристић
