Некад сам певала у цркви.
Не гласно ‒
него онако како дете пева
кад верује без питања.
Изнад мене сводови,
у мени трема и мир.
Мирис тамјана који остаје
и кад године прођу.
У чесници ‒ хлеб.
Топао.
У хлебу ‒ нада,
а у нади рука која дрхти.
Извукла сам златник.
Нисам знала да је то знак,
мислила сам да је игра,
а Бог је ћутао и смешио се.
Радост је била већа од мене,
од речи,
од разумевања света.
Чиста.
Као песма без рефрена.
Данас знам:
нисам добила злато,
него подсетник ‒
да сам једном била близу светлости
и да је она запамтила мене.
И кад не певам,
нешто у мени и даље звони.
За Девети таблин међународни божићни конкурс
Срна Миловановић, 6/1, ОШ ”Радован Ковачевић – Максим“, Лебане, Србија
Ментор: Милица Цакић Ристић
Похвала у старијој категорији
