МАГИЧНО БОЖИЋНО ЈУТРО
Са нестрпљењем ишчекујем овај Божић. Ослушкујем, и као да чујем кораке. Отварам и затварам врата. Срце ми убрзано лупа. Осећам велику радост. У мени су многе жеље, надања…
Хоће ли ми овај Божић донети нешто ново, посебно, лепо? Хоће ли се моје жеље испунити? Верујем да ће тога бити, јер зашто би се сви толико радовали и прижељкивали његов долазак.
Скакућем са ноге на ногу, а онда трчим од једног до другог прозора у соби. Поново украшавам јелку. Додајем још неки лампион. Лампице су упаљене и на њој све сија, бљешти, нарочито када угасим светло. Имам утисак да и она започиње свој плес. Као „једноноге плесачице јеле“ у Десанкиној песми. Узбуђена сам и нестрпљиво шетам по полумрачној соби. Питам се: „Хоће ли вечерас стићи Божић Бата?“ Верујем да ме неће изневерити. И као да чујем звук прапораца његових кочија. Снега нема, па нема ни његових саоница. Ноћ је увелико. Звуци се мешају, а мене сан хвата. Заспала сам. Нисам сачекала долазак Божић Бате. Будим се у рано јутро. Напољу густа магла, а кроз њу жмиркају уличне светиљке. Божић је ту, нови дан, ново јутро. Ја у пиџами трчим до јелке. Испод ње је врећица са поклоном. Отварам је и из ње вадим камичак плаве боје који сија у мојој руци. Држим га чврсто, а он као да шапуће „Добро ме чувај. Учинићу те срећном.“ Ћутим, маштам… Почињем да верујем у неке животне чаролије… Нови дан се рађа. Сунце се бојажљиво пробија кроз измаглицу, а ја се враћам овом свету у којем живим за који знам да није најбољи. Знам да морам да се борим са многим проблемима, али верујем да ћу уз помоћ свог чаробног каменчића све успешно решити.
Овог јутра у мојој души је све некако другачије. Весело трчкарам по кући и певушим песмицу. Камичак је ту, у мојој руци. Одавно нисам била оволико срећна и разиграна. Дубоко верујем да ће се неке животне чаролије обистинити…
