Страхиња Чолић – Очима се не види све

Некад сам мислио да знам путе све,себе сам пратио, глас срца ме зове.Ал сад видим кроз маглу, кроз времегрешке су биле моје најтеже бреме.Свака реч неизговорена боли.Пружићу руку и реч што моли.Л

Невена Новаковић, 7-3, ОШ „Никола Тесла“ Раковица, Београд, СрбијаАлександра Дракулић, библиотекар

Љубица Јовановић, I разред, ОШ „Драгољуб Илић“ Драчић, Ваљево, СрбијаУчитељица: Луција Тасић