Одувек сам хтела да свет из маште имам и у стварном животу. Да га заиста доживим и осетим, да се искрено радујем и смејем свему што видим, а да нисам затворила очи.
Сунце свакодневно баца своје несташне зраке на земљу снова какву би свако пожелео да има. Путеви испред мене иду у различитим правцима и сијају различитим нијансама плаве боје. На крају сваког пута ме чека неко ново изненађење и осећај радости.
Изаберем један пут светлоплаве боје и кренем, са ишчекивањем. Поред пута угледам прелепе срне како се радосно играју, а онда ми приђу да их помазим. Ваздух је чистији, ведрији и лепши. Стајалишта за одмор налик су на беле облаке. Када седнем, осећам се сигурно и безбедно. До мене допире мирис цвећа и лета. Гласови птица и жубор воде смирују ме док одмарам. Настављам даље, прате ме инсекти и мале животиње, које раздрагано скачу. Некима дам имена док слушају моје планове и жеље.
Желим да је у мом стварном свету све овако идилично и мирно. Осећај унутрашњег мира је неописив, необјашњив и несвакидашњи. Све је ведро и разиграно – латице, травке, листићи, ливаде, птице, веверице, таласи реке, сунчеви зраци…
У даљини видим малу девојчицу у шареној цветној хаљини, која сакупља цвеће у велику тамну плетену корпу. Сваки цвет који убере, у њеној руци постане плав и необичан. Она ми весело и са широким осмехом махну, и ја јој узвратих љубазно.
Овде су сви насмејани и позитивни, нема страхова, стрепњи, бола, љутње, ружних погледа и оговарања.
Моје жеље су велике, али могу да их остварим. Све је могуће у тој земљи белих облака.
Испред мене се појављује шарена капија дуге. Сјај ми је пао на рамена када сам прошла испод. Угледах крај пута и једно огледало.
Осврнух се око себе. Ништа није било као у земљи испред капије.
Седела сам у својој радној столици и гледала се у огледалу. Осетила сам тугу и разочарење јер нисам више тамо где сам била срећна. Нисам пронашла ни изненађење.
Гледала сам помно шта ми гледало открива. Плава мајица са дугом и тужни поглед. Покушала сам да применим своја осећања из измаштаног света у стварности, али нисам успела. Почела сам да цртам свој свет иза затворених очију.
Постајала сам мирнија и срећнија, огледало је бацало сунчеве зраке по мени.
Схватила сам да машта може да промени доживљај света. Сваки део мог унутрашњег света зна моје искрене жеље и снове.
Зна колико волим мир и срећу, и само то и желим у свету око себе и за све људе око мене.
За Табла Фест 25
Тамара Јовановић, 7-3, ОШ ”Васа Чарапић” Бели Поток, Београд, Србија
Наставница: Снежана Стојановић
