Као кратак леп сан
Била сам негде са Милутином Миланковићем. А то негде је васиона.
Милутин ми је рекао да га ухватим за руку. Била сам узбуђена. Кад сам га ухватила осетила сам да ми се ноге одвајају од тла. Били смо у васиони. Али тамо није баш онако како се прича. Све је било испуњено сликама неких људи. Али кад би се мало помериле те слике видела би се нека љубичаста светлост у којој су се појављивале планете на којима је било много чудних бића. Била сам уплашена и збуњена. Милутин ми је рекао да људи не умиру већ када оду са наше планете појаве се у васиони у тотално другом облику. А када оду са васионе живе у облацима. Била сам очарана и хтела сам да ме одведе на једну од тих планета. Била сам изненађена видевши да ме они уопште не виде. Онда су ми се некако коцкице у глави поклопиле и схватила сам да они понекад долазе код нас, а тада их ми не видимо. Нисам више хтела да замарам главу, само сам села на тло неке планете. Све је било шарено. Причали смо о бојама, о путовањима и пустоловинама. Била сам пресрећна. Пала је звезда падалица. Жеља ми је била да заувек останем овде, али одједном се чуо неки мили глас који је говорио: „Тара, Тара буди се школа.“ Тада сам схватила да је све ово био само сан. Покушала сам да настави да спавам, али нисам успела.
Није важно да ли је сан или стварност, није битно да ли се то догодило или не, ипак ја ћу то да памтим као да се то стварно десило и размишљаћу о томе.
Тања Врањеш, IV-4, ОШ „Вук Караџић“ Београд, Србија
Учитељица: Наташа Липовац
