Очима се не види све
Што више светлости то је слика јаснија. Мама ми је објашњавала да се све слике које видимо споје у једну тачкицу у оку и да се то зове фовеа. Мени је све то било много компликовано, али питала сам…. и слушала сам…. а онда сам размишљала како не може све да се види. Очима не могу да се виде осећања и све оно што неко не жели или неће да каже. Не може да се види шта је некад било, шта ће бити…. Ни свемир, иако знам да постоји. Некад ми кажу „ако не будеш слушала, ја видим шта ће бити“…и буде тако… Како се то види? Ја не видим. Мислим да сви видимо исте ствари на раличит начин. Чак и кад читамо сви исту књигу, видимо иста слова, а другачије причамо о томе. Највише волим кад видим док спавам, очи су ми затворене, не гледам, али ја све видим шта сањам као да је стварно и једва чекам да испричам кад устанем јер ми се деси да брзо заборавим. Неколико минута мислим да је стварно, све док не отворим очи а слике дана се споје у ту фовеу. Имам ситне браон очи и мама ми каже да ја све морам да видим, али се некад правим да не видим када ми се нешто не ради. Не мислим да видим све али осећам, слушам и тако видим много јасније. Као пролеће што има датум када долази али оно долази полако, ја га не видим, али је дан лепши, мирише другачије, бучније је, пуна су игралишта, топлије је и ја се све више радујем лету које се ближи, распусту и одласку на море.
За Табла Фест 22
Тара Јеремић, II, ОШ „Јован Дучић“ Нови Београд, Србија
Ментор: Милица Газикаловић
Похвала на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 22“ по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови млађи узраст
