Стара кућа
Једног просјечног дана мој отац је дошао с посла кући. Сјео је за стол и почео ми описивати нашу стару кућу. Ја сам био зачуђен јер имам баш ту тему за писмену вјежбу. Мислио сам да ми је ровио по торби и нашао ову тему.
То је била права босанска кућа попут старих дрвених кућа. Данас нам она служи за одлагање дрва. Двориште смо дијелили са комшијом, па се не зна ко чији кромпир сади. Ту кућу нисам доживљавао као што ми је отац испричао, мислио сам да је пуно љепша. Кров је трпио све ударце киша. Најдражи ми је оџак на којег сам се стално пењао као мали. О бандеру поред куће су се одбијале капљице леда, које би ме често пробудиле из сна. Најдраже ријечи које су свакодневно продирале кроз ту кућу су биле: “Затварај врата, ниси рођен на чамцу!“. Са врха једног прозора, пијући чај од камилице, нас је посматрала прелијепа комшиница. Комшија и ја смо улагали новац и кладили се ко ће више пута погодити ону бандеру на сред комшилука.
Ова кућа чува тајно мјесто у мом срцу. Са прозора бака и ја бисмо често посматрали залазак сунца. Послије би наставила плести мени чарапе од вуне.
