ЛитерарноСтваралаштво

Тарик Џафић – У Граду Људи

У Граду Људи

Била је јесен у Граду Људи и лишће је почело опадати а шуме су сјечене више него икада. Сваког дана их је било све мање и мање. Људи су изумили умјетна дрва која производе више кисеоника, али тај кисеоник је био јако нездрав и почеле су да се појављују разне нове плућне болести.
Једног дана Главном Храсту падне на памет да се стабла успротиве сјечи шума и производњи умјетних дрва. Свако стабло ће напустити свој коријен а замолиће околно шибље да им помогне скрити њихово коријење док су они одсутни. Уништит ће поља умјетних дрва ноћу кад и птице спавају. Али била су превелика и превисока и нека су се стабла плашила да ће их сви видјети на путу ка тамо. На њихову срећу у шуми је живјела вјеверица која се бавила чаролијама и могла им је направити напитак да би се смањили. За овај напитак било је потребно доста ствари, тако да у шуми су се сви одрекли нечега: дрвеће својих плодова, гљиве својих шеширића, медвјед своје канџе, вук свога зуба… И напокон напитак је направљен. С гране на грану се слијевала течност и дрвеће се стварно смањило.
Три сата послије поноћи били су пред пољем умјетних дрва. Као да им је вјетар желио помоћи, почео је дувати и свако умјетно дрво се савило до тла. Само један благи додир стабла био је довољан да се умјетно дрво претвори у прах. Сунце се прво појави, затим распјеване птице док су се у очима стабала назирале сузе среће. Полако су кренули да се враћају у шуму и успут правили планове како поново населити простор који су малоприје ослободили.
Сљедећи дан је дошла вијест да се јави онај ко је сва дрва уништио, иначе ће свака шума нестати заувијек. Стабла су знала да, и ако се пријаве, неће ништа постићи јер шума не може настати преко ноћи као вјештачка дрва. Али на крају су ипак одлучили да се пријаве у нади да макар друге шуме неће бити уништене. Главни Храст је отишао до градоначелника града и саопштио му одлуку.
Договорили су се да ће већина шума бити измјештена на острво гдје их нико неће дирати. И тако је и било. Велика кола су дошла и слуге су утоварлиле сва стабла заједно са животињама. Касније су их ставили на брод и одвезли до острва гдје су остављени. Након пар сати схватили су да је све била намјештаљка те да су одвезени на острво без земјлишта гдје би се они могли настанити.
Главни Храст је с тугом посматрао све скривајући бригу за остале. Окупио је све око себе и одлучно рекао: „Овим људима се заиста не може увијек вјеровати! Али не страхујте, и од овог ћемо направити дом. Ту је наша вјеверица која ће помоћи својим чаролијама. Можда нам овдје буде и боље.“ Тада се острвом проломи громогласни аплауз и зачуше поклици среће.
И стабла и животиње су се брзо подијелили по читавом острву и свако се прихватио неког посла. У очима Старог Храста су се бориле сузе разочарења, али и среће. Поносно је стојао гледајући слику која обећава бољи живот. Живјели су тако сретно до краја живота, далеко од човјека.

Тарик Џафић, IX разред, Прва основна школа Живинице, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, ментор
Друго место на конкурсу “У свету бајки” Народне библиотеке “Рака Драинац” Блаце

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com