Борба са жабом
Сав уморан од школе, улазио сам у кућу. Као и увијек, бацио своју торбу и сав онако искривљен од исте, легао на кревет. Увијек ми је била навика да то радим. Барем петнаест минута да одлежим, онда се пресвучем. И тако у тој свакодневној навици, након што нам се одморио, устао сам да се пресвучем.
Када сам устао, примјетио сам је. То мало нервирајуће биће, које је добило име жаба, сјело је на мој стол.
Гледа она мене, гледам ја њу. При покушају да је ухватим шаком, те да је бацим с прозора, скочила је са стола и бјежала по кући. Имао сам неки изражен страх да сићушне животиње буду на мојој кожи, тако да је повремено она гањала мене, па ја њу.
Ушла је у кухињу. Сад је тренутак да је ухватим. То је више било као борба, као да је имала мачкине рефлексе. На кухињском столу била је нека кантица. Од тог тренутка то није била кантица него прах за уклањање жаба. Ухватио сам је.
Напокон је полетјела кроз прозор без поздрава.
Тарик Золетић, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
